Srećna Nova 2020.

Dragi prijatelji, rodbino, bližnji i daleki, čujte i počujte. Želim vam da Novu 2020-tu godinu, a to je za 2h i 10′, započnete ljubavlju i zadovoljstvom najpre prema sebi. Želim vam da ste zadovoljni pre svega sobom. Želim vam da pođete putem promene i prosperiteta.

Želim vam da u mesecu Januaru prestanete sa pričama već mnogo puta ispričanih priča. Stavite tačku i započnete neke nove priče.

U mesecu Februaru, mesecu ljubavi, vina i jakih zima, želim vam da pronađete ako niste našli, podgrejete ako se ohladilo, prinove, obnove, da sve počne da se gradi iz temelja ljubavi.

Mart i proleće. Želim da otvorite prozore čistom vazduhu, ispraznite ormare za nove šarene boje, udahnete punim plućima i započnete život iz vaših zimskih snova. Napravite mesta, promenite ugao gledanja, promenite ljude u koje gledate, a nije vam prijatno. Promenite sebe.

U mesecu Aprilu poradite na vašem fizičkom izgledu ako ste nezadovoljni, promenite nešto u ishrani, više vežbajte, smejte se i to je vežba višestruka.

Maj, ma daj 🙂 Da, zašto da ne. Zatražite nešto za sebe, imate na to pravo. Posvetite dan samo sebi, ispričajte se sa sobom, oslušnite šta želite. Zatražite pomoć, uslugu, da nešto dobijete.

Meseca Juna, meni nikada dosta. Želim vam da, baš to. Kako ste znali da vam baš to želim?

Jul, polovina onoga šta ste uradili i onoga šta niste. Sračunajte se, vidite gde ste. Kada se račun svede, želim vam odmor da se odmorite, putovanje koje će vam da ti osećaj da ste putovali cele godine, prirodu i sve što ima veze sa njom.

U mesecu Avgustu, meni posebno dragom mesecu, mesecu majčinstva i novih izazova. Želim vam preporod, uspeh na svakom polju vašeg životnog puta. Da ne posustanete, da ne odustanete i ako padnete da se podignete. Želim vam da svaki ishod borbe bude pobeda na vašoj strani.

Septembar. Meni je ovo mesec regeneracije, iako možda nema logike, jer sve nekako u tom mesecu opada 🙂 Septembar je divan mesec da se energedski dopunite, energedske vampire omamite belim lukom, prekontrolišete svoje zdravlje. Želim vam da naučite da brinete o sebi i sebi budete na prvom mestu.

U mesecu oktobru želim vam da obogatite svoj dom kućnim ljubimcem, ukoliko ga nemate, po vašem izboru.

Novembar, mesec za kojim bih rekla da ga baš ne volim. Zato vama želim da nemate mesece i dane koje ne volite, a onda i meni poželite da i ja ostvarim tu želju 🙂

I evo ga Decembar, još 1h do Nove Godine. Dragi prijatelji, rodbino, bližnji i daleki, čujte i počujte. Želim vam da Nove Godine dočekate i ispraćate zdravi, srećni, snažni, verom obasjani.

Uzdravlje, ostajte mi prirodni i zdravi. Srećna Nova Godina vaša Su.

Sponsored Post Learn from the experts: Create a successful blog with our brand new courseThe WordPress.com Blog

Are you new to blogging, and do you want step-by-step guidance on how to publish and grow your blog? Learn more about our new Blogging for Beginners course and get 50% off through December 10th.

WordPress.com is excited to announce our newest offering: a course just for beginning bloggers where you’ll learn everything you need to know about blogging from the most trusted experts in the industry. We have helped millions of blogs get up and running, we know what works, and we want you to to know everything we know. This course provides all the fundamental skills and inspiration you need to get your blog started, an interactive community forum, and content updated annually.

Ljudi Moji

Nije sve tako naopako. Zapravo, izopačila se jedna varijabila čovek. Sve ostalo je manje više postojalo i pre nas.

Čovek neprestano žuri, često nema vremena, radoholičari su u ekspanziji. Sve mi se ovo kosi sa vizuelnim efektom punih kafea i kladionica. Gde zapravo ljudi žure i ko zapravo žuri? Tema za neke druge redove.

Čovek je otupeo. Ne zato što je on to hteo, ili ga naterali „mangupi“, neka ga muka naterala… Čovek je sam izabrao tupi ugao, štiti autorska prava tuposti i odriče se odgovornosti ako za trenutak udje u šesnesterac oštrog ugla.

Kiča i šunda je oduvek bilo i biće, čemu graja. Protrči poneka seka sa bokserskom gumicom u ustima, obrvama, munjama ljutim, brusom iznad majice, bakandzama usred podneva… Pa dobro, žena fura svoj stil, njoj se sviđa. Zamislite kada bi se svi isto oblačili i izgledali. Primećujem u većem broju slatke seke i bate koji su sačuvali muškost, ko to kaže da ih nema. Pa, nemojte ljudi, molim vas 🙂

Muzika da se ispovraćaš pokraj puta od naleta mučnine. Okej. I to neko sluša. Čujem ja i neke druge zvuke, u poslednje vreme salsa me mrda opasno. Svega je bilo i biće čuda od tri dana.

Promenite ugao gledanja na život. Izaberite neki dobar pejzaž, zaronite, izronite, sanjajte i živite svoje snove. Ostajte mi zdravi i prirodni, vaša Su.

I za kraj

Postoje oni koji posmatraju stvari onakve kakve jesu i pitaju se zašto… Ja sanjam o stvarima koje ne postoje i pitam se zašto ne? – Robert Kenedi

Rating: 1 out of 5.

Snovi na javi

Sanjamo dok spavamo, sanjamo dok smo budni. Sanjamo u boji, crno belo, zvučno i bezvučno. Čula sam od par mojih prijatelja da uopšte ne sanjaju, to mi i nije baš najasnije.

Sanjalica u meni prede vunu, vrti svoje vreteno, razna tkanja mi podari. Roditelji su odlučili da imaju samo mene, jedinče. Moj svet je bio šaren i ispunjen ljubavima koje sam vremenom otkrila. Muzika i pisanje su mi bile sestre, ples moj dragi brat. Kada nisam sa njima, bila sam u kutku svoje sobe, koja je često menjala svoju fizionomiju 🙂 i sanjala.

Sanjala sam o martinkama, biciklu, lepom osmehu, dalekim mestima, putovanjima, životnim uzbuđenjima, moru, psihologiji, masaži, vožnji automobilom, drugoj polovini, majčinstvu, isceljenju… Jednoga dana, počeli su se ostvarivati. Kako sam odrastala, tako su dolazili novi snovi.

Relativno skoro sam shavtila da neko vreme živim svoje snove. Zapravo svesno sam to znala, ali moj duhovni deo nije to dokučio. Klupko se počelo odmotavati, nekako je jasnije i jednostavnije.

Ovo je Sanotička bašta. Mesto na kom se može zastati i posmatrati, sanjati i odsanjati. Moje mesto gde se snovi pretvaraju u stvarnost.

Potrebno je da verujete da vi to možete i niko vam snove ne može oduzeti. Evo, uzmite slobodno. Bez zahvaljivanja, niti bilo kakve obaveze, uzmite malo vere, pokrenite svoje tkanje, tkanje snova na javi, tkanje života kakav vi želite živeti.

Moje tkanje sanjalica u meni i dalje tka, verujem u čuda i dalje :), verujem da se snovi ostvaruju.

Za dvadeset godina, bićete više razočarani stvarima koje niste učinili nego stvarima koje jeste. Zato isplovite iz sigurne luke. Istražujte. Sanjajte. Otkrijte. Mark Tven

Individualan način duhovnog i fizičkog isceljenja 16.09.2019.

Prošlo je dve godine od pisanja Dnevnika isceljenja. Da, zvuči nekako snažno. Za nekoga dug, a za nekoga kratak period, zavisi od uzrasta. Period u kom su se desile mnoge neminovnosti, radosti, iznad svega Ja sam majka.

Dok sam čitala šta sam pisala pre dve godine, osetila sam da sam proces isceljenja zavisi isključivo samo od nas, individualan je. Shvatila sam da sam sazrela, upoznala sebe kao hrabru ženu, koja i dalje veruje u čuda. I ovo je jedno čudo, pišem i vi možete pročitati, komentarisati, a pri tom ne znate ko sam ja.

Jedno od čuda života jeste Jednostavnost. Nisam još sigurna da li mogu reći da je u životu sve jednostavno, ali zasigurno mnogo toga jeste. Mi smo skloni komplikovanju, a komplikovanje vodi u kašnjenje, kašnjenje u žurbu, žurba u nerviranje, nerviranje u visok pritisak, povišen šećer, ubrzan rad srca, dizbalans štitne žlezde… Sve vas to na kraju dovede do nekakvih terapija i ostalo znate.

Kako pojednostaviti život, ljude, sistem…? Da li je to uopšte moguće? Oko nas postoje razne mogućnosti da dođete do određenog znanja, informacije. Uz logično filtriranje, može se doći i do jednostavnog rešenja.

Osluškivanjem našeg fizičkog sklopa, brzinom svetlosti znaćemo šta nam prija, a šta ne. Ako ispoštujemo signale u nama možemo sačuvati dobro zdravlje.

Svež vazduh, bilo kakvo kretanje, priroda, raznovrsna ishrana, naravno pozitivni ljudi i mi zasigurno koračamo ka stazi Jednostavnosti našeg života.

Ono što će nas zadržati da koračamo sigurnim korakom i uživamo u lepoti jednostavnosti jesu naše misli. Pogledajte koliko samo umotvorina, poslovica, zagonetki imate na temu Misli. Razmislite o tome 🙂 Istakla bih par Mislim dakle postojim, Misli koje smo izabrali su boje kojima slikamo naš život.

Do sledećeg dana, razmislite o tome da li ste i koliko jednostavni, kakve su vam misli i kako se nosite sa njima. Kako se hranite, koliko odmarate, radite ono šta volite. Koliko pozitivnih ljudi imate oko sebe. Jednostavno, razmislite o svemu što vam se čini u tom momentu interesantnim za vas. Podelite neko iskustvo, jer na kraju svi smo nekako povezani i isto tako Individualni.

Milion poslova

Danas sam stavljena u red, ispred mene je milion poslova. Kada bolje oslušnem vidim beskonačno dug red. Zapitah se gde sam ja? Suze mi navreše, steže mi se u grlu, red je toliko dug…

Da li da čekam, da li da odustanem? Impulsivnost ne zna za strpljenje. Zmajeva vatra suze pretvara u snagu, nadu u odustajanje, želju u hrabrost. Zavezanih ruku odustajem od molbe sa sigurnošću da ja to mogu.

Oprostite što Vas zamolih, oprostite što pomislih da jednostavnost postoji u Vašem komplikovanom i haotičnom svetu. Oprostite mi na mojoj gluposti, sklonostima raznim kao što su ušteda vremena, nerava, ljubav prema organizaciji. Oprostite mi što ću se oglušiti o Vašu namrštenu facu, stroge i neurotične pokrete i činjenicu da Vi to ne možete, jer imate milion poslova.

Ispred mene je samo jedan posao, a to sam isključivo ja. Da, već čujem kako šapućete, egocentrična, samo na sebe misli… Ok je to, imate pravo. Znajte nešto: „Ko sebi ne valja ne valja ni drugima:“

Rating: 1 out of 5.

Uz put i niz put

Kako lagano osuđujemo, kategorizujemo, zaključujemo… Kako teško to isto činimo prema sebi samima.

Pobeći od neurotičnih ljudi, od neurotične sebe. Čujem nešto u stilu: – aksiozna si, imaš nešto nerešeno u sebi kada te to nervira… Dobronamerne emocije sa pogledom zazira.

Pogled koji se plaši svega onoga laganog u ogledalu pogleda moje iscrpljenosti.

Nepoznanica, neizvesnost, neznanje… ove reči su tako iritirajuće. Odgovoriti na ovakav način prosto je tupo, a čovek nije spreman da prihvati odgovor koji počinje sa NE.

Vreme prolazi, svako NE novi ubod u venu koja se teško nalazi pod prstima stranca. Svako NE, gubljenje vremena, gomilanje išaranih papira mog fizičkog sistema.

Živci NE postaju deblji, tanje se, a želim živeti. Volim život bez neuroze i svega što počinje sa NE. Zato Univerzumu pošalji odgovor ljudma, da „NE“ prestane.

Neurotičnost me sustiže, osećam. Postajem dzangrizava žena u svetu plastike i naučnih dostignuća. Zastanem, udah-izdah, tuširanje… Kažem, sutra je novi dan. I tako od sutra do sutra…

Jednostavno je. Istrajati u jednostavnosti „ne znam“, „nisam u toku“, „mm-aha“ i čuveno „ne sećam se, kada je to bilo?“


Rating: 1 out of 5.

Fejsbuku, Fejsbuku, na svetu najlepši ko je?

Nekada davno, pre četrnaest godina, jedan čarobnjak pod imenom Zukeberg, napravio je čarobno ogledalce Fejsbuk (Facebook). Zastareli modeli ogledalceta iz „Snežane i sedam patuljaka“, u kome ste mogli videti sopstveni lik i lik nekog drugog, zamenjen je ogledalcetom čudesnih moći, o njima se moglo samo sanjati. Ogledalce mogu imati svi ljudi ovoga sveta koji su to želeli. S obzirom da su čarolije ogledalceta Fejsbuka bile i čarolije samog čoveka, teško je odoleti.  Ima i onih koji nisu poželeli ovu čarobnu igračku. Medju njima su oni koji iz nekog razloga skrivaju svoj identitet i oni koje prosto ova igračka ne privlači.

Razne čarolije postoje, poput pisanja, postavljanja, slušanja i gledanja raznog sadržaja. Najlepša čarolija od svih jeste čarolija priče sa nama dragim osobama, da nas niko ne vidi i ne čuje. Nažalost ova čarolija nije česta među čarolijama. Ljudi su začarani smajli komunikacijom ili slengovima, gde svi mogu videti sve. Oglašavaju svoju privatnost i presrećni su. Dan započinju i završavaju sa svojom omiljenom igračkom. Igri nema kraja. Zapravo, kraj postoji, ali treba odoleti igri koja je obukla ruho navike.

Davne 2008. godine, ljudi koje sam upoznavala, pitali su me zašto nemam čarobno ogledalce Fejsbuk i sa čudnim pogledom iščekivali moj odgovor. Nisam znala o čemu govore, potanko su mi objasnili. Nisam baš nešto očarana, ali isto tako nisam želela da me smatraju čudnom, tako sam i ja nabavila ogledalce.

Bilo mi je zanimljivo igrati se, zaista zanimljiva igračka. Vremenom, počela sam osećati nelagodnost i nemir. Listala sam svoja ogledanja i pokušavala shvatiti zašto ne osećam čaroliju ushićenja. Ubrzo sam shvatila. Ogledalce je postalo moja navika. Nešto treba preduzeti!

Čarobno ogledalce ne možemo tako lako slomiti, čak i kada bih uspela da ga razbijem mogla sam ga ponovo sastaviti, m46076_1459413336816_1556850_nudri čarobnjak na sve je mislio.

U svakoj bajci ima mudrosti. Nadmudrila sam ogledalce, iskoristila njegove moći za odvikavanje od njega samog. Naime, u njemu se ne može videti sve o meni, bar ne na prvi pogled. Davno sam se oprobala u borbi sa gospodinom EGOM i gospođom GORDOST, kao i željom da se dopadnem. Dopadam se sebi, volim sebe, ne treba mi čarobno ogledalce da mi kaže koliko sam nešto od toga.

Drago mi je videti da su ljudi srećni, lepi. zadovoljni, ispunjeni, kako se junački bore sa svojom gospodom i gospođama, kako cene, poštuju i vole jedni druge. Najdraže bi mi bilo da isto vidim kada ne gledam u čarobno ogledalce Fejsbuk (Facebook).

Sreda 11.10.2017.

„Daj više odmora jeziku nego rukama.“   Lav Tolstoj

U Crnoj Gori postoji vremenski zastoj. Kada je leto, sve stane i čeka se kraj leta. Iz istoimenog razloga stao je i moj korak- Smršati. Treninzi, vreme i treneri su promenjeni. Pokušala sam i tu varijantu, ali definitivno nisam tip za večernje treninge. Adrenalin me trenira čitavu noć, tako da nisam htela nastaviti treniranje insomnije.

Naravno, to ne znači da nisam postigla neki rezultat. Smršala sam 3,5kg i 2cm u obimima. Zadovoljna sam postignutim, kao i malim eksperimentom. Za ovaj period umanjenih fizičkih aktivnosti, izostao je jo-jo efekat, kilogrami stoje.

Korak- Raditi šta volim, nekoliko koraka napred. Ovde je krenulo nekim svojim tokom, onako kako volim, polako i sigrurno. Naime, dobila sam još jednu ponudu za masažu u jednom hotelu u Podgorici. Moja reklama jeste preporuka.

Moje ruke su otkrile prelep osećaj stvaranja i kreiranja (handmade). Usledile su raznorazne tehnike (dekupaž, transfer tehnika, pravljenje prirodnih preparata, čestitki, magnetića…). Otkrila sam jedan prelep svet u kom se osećam svojom. Opuštena sam, rasterećena. Proces stvaranja daje energiju koja me ispuni u potpunosti. Pruža mi osećaj da iskažem sebe na svoj način. Što sam više posvećena radu rukama i stvaranju, primetila sam koliko me realnost uzela pod svoje, koliko sam izgubila svoj identitet. Uporno prilagođavanje realnosti, da se ne razlikujem i ne privlačim pažnju, sa komentarima- Ona je baš čudna. Ovaj komentar dugo unazad nisam čula.

Ponovo se vratio na scenu :). Što znači da se i ja lagano vraćam na svoje mesto. Ne želim reci- Nemojte biti poput drugih. Tome ne teže kreativni ljudi i ljudi kojima nije dosadno. Rekla bih vam- Nemojte bežati od toga šta jeste, da bi vas drugi prihvatili. Ljudi znaju biti veoma surovi i gadljivi na ono čta se razlikuje od njihovog zakona, koji su napisali, niko drugi no oni sami.

Kupinovo (5)

 

Iskrenosti su postale samo poštapalice, neiskrenost stil života. Humanost se iskazuje javnim hvalospevom, razumevanje objašnjava koliko je neko u pravu. Bezobrazluk je način da neko pokaže koliko je zapravo stabilna ličnost. U svim tim tokovima, ljudi obdareni za život ili postanu autistični ili se izgube u prilagođavanju. Čak i ja dok sve ovo pišem, nemam prava kritikovati, samo iznosim svoje mišljenje,  jer je i pisanje jedna od neprocenjivih tehnika samoizlečenja, filtriranja negativnih emocija, otkrivanja prelepe logike, otkrivanja da i  mi postojimo.

Tišino draga

Inspiracija, šareno mi je u glavi. Misli kao da su ispile najlepše kapi rujnoga vina. Tišina ćuti i sluša me.

–  Šta da ti kažem tišino draga, šta ti još nisi čula? Same smo ti i ja, ti čekas da ti nešto kažem, ja od tebe čekam isto. Kako da ti sročim svoje misli, kada poput vihora prolaze? Kako da ti kažem nešto kada dugo sa tobom ne pričah?  Bili su to dobri dani, zar ne tišino draga? Nekada si mi bila najbolji prijatelj. Hrlile smo da se sretnemo u kutku moje sobe, uvek si bila tu, uvek si me čekala, uvek slušala. Zbog tebe sam muziku gasila pred spavanje, samo sam uz tebe mogla zaspati.  Budjenje sa tobom bilo je nevino i mirno. I sve tako dok ne podjoh putem odraslih…

Sa sobom te htedoh povesti, ali kao da za tebe u ovom svetu mesta nema. Ili ti možda ne voliš bučna mesta?  U svetu odraslih sve je bučno. Tražila sam te u kutku moje sobe, buka me zamarala, prazne priče takođe, zapravo ovaj svet odraslih je poprilično utaban.

Drago mi je što si me posetila s vremena na vreme, onda kada je bilo najteže. Pomogla si mi da se vratim na neki drugi put u ovom svetu odraslih. Lep je osećaj prtiti sopstveni put, okrenuti se i iza sebe videti stazicu nečijeg životnog puta, u ovom slučaju mog. Lepo je znati slušati te.

 

August 22, 2011 (51)

Priznaću ti nešto. Nisi mi uvek bila prijatna, kad mi saspeš istinu u lice. Gasila sam te muzikom i bila ljuta što je pred spavanje moram gasiti zbog tebe. Bežala sam od tebe, sve dok nisam počela osećati da mi nedostaješ. Ja sam sada porasla i naučila to čemu si me učila sve ove godine. Danas je privilegija imati te i učiti od tebe. Kako mi se dopada tvoje šamaranje ega, niko ne zna tako dobro da ga spusti na zemlju kao ti.

Sada kada sam srećna u svetu odraslih, posetila si me. Misli kao da su se napile i dremljivo čekaju da završim ove redove.  Šta da ti kažem šta već nisi čula? Htedoh ti reći ovo.

Pomogla si mi da sve ono čemu si me učila pronađem u sebi. Lepo smo se ispričale, tvoje prijateljice, tišinice, izgleda da su mnoge posetile u ovoj noći. Tako je tiho.

Laku noć tišino draga, svrati mi u snove.

 

 

 

Strpljenje

Imamo li strpljenja ili samo mislimo da imamo? Imamo li snage biti strpljivi ili samo želimo biti snažni? Imamo li vremena za strpljenje ili samo čekamo da završimo „još samo ovo“?  Imamo li? 

Znamo li uopšte šta je strpljenje? Osećam kao da sve ovo proteklo vreme nešto čekamo, ako ponestane strpljenja? Tada ono šta čekamo nije ni bitno. Kako je čovek nekompletan majmun.

Nekako je bitno šta čekamo i ako na vreme shvatimo da Godo neće doći, ili da čekanja nije vredno, ili da jednostavno nismo zainteresovani, kako se oprostiti od nesigurnosti, da možda treba ipak čekati? Kako je čovek nesigurna tvrdoglava mazga.

Nekako smo tužni kada ne dočekamo, kao da je ceo svet propao, da, znam taj bljutav osećaj.  Iznova, o Sizife opet ti?  Nekako se uspaničimo kada je kraj čekanja blizu, o Julija, patetiko draga, stigoh u zadnji čas! O, Romeo, sarkazmu dragi, stigao si. Ispostavi se možda da to nije to, Julija patetika i Romeo sarkazam popiše šut kartu, mada je bila simpatična njihova ljubav, ne mogu poreći.

Nekako je užasno kada vam ne dozvoljavaju da budete strpljivi, kada vas uporno odgovaraju od svog cilja, odvlače sa pravog puta, samo da upadnete u ćorsokak njihovog života. Kakvi smo mi ljudi inteligentne hijene i opasnolukave lisice.

Znate šta! Kako bi bilo da za promenu ne čekamo nikoga i nešto. Da se opustimo, da radimo ono što nam osećaj kaže. Dragi moji, dajte sebi oduška od čekanja, nadanja. Hajde da budemo oni šareni leptirići na livadi, hajde da slušamo cvrkute, šuškanja, šuštanja, hajde da mirišemo i udišemo…  Da, da, vec vas čujem. Jesam romantik, idealista, ponekad i pesimista, ali na kraju zakleti optimista, he 🙂 To ne znači da mene čekanje ne dotiče i da nisam pošteđena tog isceđujućeg osećaja. 

Priroda (28)

 

Biram da uživam u svom čekanju. Iako je ovaj tekst samo nabacana stihija nepovezanog čavrljanja u mojoj glavi, bez smisla i poente. Ne zamerite mi, što govorim naglas. Dobro je sve dok imamo šta čekati, jer kako kaže naša stara umotvorina – ko čeka, taj i dočeka.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Slatka staklena bočica

Negde u mojim koracima, pronašla sam i svoj hobi. Njegova stvaralačka priroda odgovara mom stvaralačkom duhu. Kao i za sve potrebno je nešto osnovno da bi se krenulo u tu priču.

Danas pored interneta ne morate ići na bilo kakve kurseve i bacati novac, sve možete sami uz pomoć dobrih tutorijala. Taj novac možete iskoristiti da nabavite ono što vam je potrebno da bi ste započeli.

Kao i sve u mom životu, tako je i ova ideja došla spontano. Naime, pronašla sam vrlo zanimljive tehnike pravljenja raznih stvarčica. Dekupaž tehnika, lepljenje kamenja, ljuski od jaja i još mnogo drugih koje će u međuvremenu doći.

U Podgorici postoji dobro opremljena radnja sa svim potrebnim materijalom za dekupaž, i za slikanje. Takođe, besplatna dostava ako ste na primorju.

http://4geo.me/c/17592189203989/

Ko je nekada skupljao salvete sada može da ih upotrebi 🙂 Kupila sam nešto najosnovnije za početak ( četkice, nekoliko salveta i pirinčanog papira, ram, jednu kutijicu, lepak za dekupaž, prajmer, nekoliko akrilnih boja, šablon, lak).

Pogledala nekoliko tutorijala, kao i za sve, na internetu, postoje dobri i loši. Onaj koji sam ja pronašla i koji meni pruža kvalitet i razne cake da izbegnete gužvanje salvete prilikom lepljenja, jeste sledeći link

Kao početnik u ovoj priči, potrebno mi  je vežbati. Tako da sam uradila svoj prvi rad na staklenoj bočici. Ako naručite flaširanu vodu u kafiću dobićete raznorazne flašice koje možete poneti sa sobom, kao i mnoge tegle koje stvaraju gužvu po ostavama i ormarima.

Moj prvi poduhvat izgleda ovako.

Osecaj, potpune opuštenosti i nerazmišljanja. Sva čula su u stvaranju nečeg novog, unikatnog. Zahvaljujem se Univerzumu što me doveo do lepote stvaranja.

 

sreda 07.06.2017.

“Čovek je ono što misli”

 

Koliko puta vam se dogodilo, započnete svoju promenu i nešto se dogodi? Stavi vas u rebus, šta sada? Konačno ste smogli snage, vremena, volje i sec.

Tara (35)

Meni se dogodila prehlada i izgubila sam novčanik sa dokumentima. Prekid je trajao mesec dana. Mesec dana nisam išla na treninge, nisam vodila računa šta i kada jedem, nisam mogla masirati, jednostavno sam po ko zna koji put odložila započeto. Hajde da kažem da su ovoga puta razlozi opravdani.

Počela sam sa treninzima i kombinovanom ishranom, to je moj program, koji nisam ja sebi odredila, već moje telo, moj organizam. Tri puta nedeljno, od toga dva puta spinning i jednom pilates. Devojke vrlo ozbiljno i kvalitetno rade svoj posao, što je od izuzetnog značaja za nas koji imamo problema sa kičmom. Marija i Jelena su dve izuzetne dame, zahvalna sam što me put moje promene doveo baš njima.

Čak ni jaka upala nije promenila moju volju da nastavim dalje. Ovo mi je druga nedelja, nemam sada upale, osim da osećam da mi telo radi 🙂

Fizička aktivnost je izuzetno bitna u našem svakodnevnom životu. Godinu dana nisam imala apsolutno nikakvu kontinuiranu fizičku aktivnost, što je rezultiralo viškom kilograma.

Možda će neko reći nemam vremena, to je glavni izgovor. Slažem se da je to i istina današnjosti. Ono šta je neophodno da bi ste našli  vremena jeste plan i dobra organizacija. Kada unapred znate šta treba da uradite, to nećete zaboraviti, pa vam se možda otvori mogućnost da bez nekog posebnog truda i vremena završite isto, to je onaj momenat kada se “namesti”.

Svoj planer držim na frižideru, izvanredan osećaj kada crvenom hemiskom čekiram zadatu aktivnost kao završenu. Tada se stvara motivacija, postajete disciplinovaniji, pozitivan rezultat neće izostati.

Drugo, veoma bitno. Jedan dan unapred odredite šta kuvate za sutra, obavite kupovinu tog dana. Time dobijate na vremenu, ostaje vam samo da spremite ručak, koji bez problema može da se jede dva dana. Naime, mi ne živimo da bi jeli, već jedemo da bi živeli.

Želim naglasiti da je najbitnije krenuti, sve posle dolazi kao posledica buđenja i želje za uspehom, ostvarenju cilja.

Isto tako ne izostaje i onaj rad na sebi. Rad na mojoj podsvesti i negativnom načinu razmišljanja.

Znači imam mogućnost izbora. Prehladu i gubitak dokumenata mogu da shvatim tragično i da se nerviram bez jasnog razloga. Ne, to nije moj izbor.

Prehladu sam shvatila kao čišćenje organizma. Prosto, promenila sam način ishrane, počela sa vežbanjem, moje telo je doživelo šok, što je rezultiralo padom imuniteta, a sve u svrhu da se moje telo očisti od toksina. Pri tome sam otkrila nekoliko alternativnih načina da se izborite sa upalom grla i nesnosnim kašljanjem.

Što se tiče gubitka dokumenata, tu imam jednu pošalicu. Jovanova podsvesna želja da promenim prezime u dokumentima, rezultiralo je gubitkom istih. ETO TAKO, sada sam Suzana Lekić. U svakom lošem, nađite dobru stranu, to će vam olakšati situaciju u kojoj se, naglašavam, trenutno nalazite.

Psihički trening takođe zahteva opremu, rekvizite, poligon, snagu, volju, izdržljivost, spremnost i naravno  sve u skladu sa nama samima.

Da bi kontrolisali negativan način razmišljanja neophodno je pronaći način kako da to uradite. Džozef Marfi je naveo nekoliko vrsta tehnika, na kraju, ako ste u skladu sa sobom, možete sami naći tehniku koja vama prija.

Moje izabrane tehnike su su metod vizuelizacije ili mentalnog filma, zahvalnost i metod pozitivne tvrdnje.

Zapamtite, telo pokazuje zbivanja u duši, a duša pokazuje zbivanja u vašem umu. Mislim da je jasan kružni tok isceljenja.

Vera, bajka ili balada

Na izmaku snage reče prosjak caru – Ne oklevaj sa odlukom, može te skupo koštati. Car neshvativši upozorenje, posluša svoje srce, poštede život prosjaku.

Prođoše dani, meseci, godine, da na izmaku desete godine do cara dođe vest da je  u Verograd došao zao čovek. Glasine se svakim danom sve brže širiše, noseći sa sobom strah od zlog čoveka. Car zabrinut za Verograđane, objavi preko svog glasnika sledeću vest – Ko uhvati zlog čoveka dobiće sto osmeha i sto zagrljaja, obogatiće još više svoj duh. Svi se dadoše u potragu za zlim čovekom, ali od njega ni traga. Pronalaziše samo tragove koje je za sobom ostavljao, što poljulja njihovu veru da će ikada oplemeniti svoj duh. Vera prestade da se vidi najpre na licima Verograđana, a kasnije prestade da postoji i u njihovim srcima. Car veoma zabrinut za Verograđane i Verograd, krenu sam u potragu za zlim čovekom. Sa sobom ponese samo veru u svom srcu koju nije izgubio. Vide sve strahote koje su zadesile njegov narod, ali ne izgubi nadu.298

Prođe više od godinu dana, kada iznenada car vide i uđe u jedan grad koji ga podseti na Verograd. To mu dade hrabrosti i priznanje što je verovao sebi i nastavi dalje. Najčudnije bi to što nije bilo nikoga ko bi mu rekao bilo šta što je njega mučilo. Svi ćutaše i nemo gledaše u čoveka bez titule i bez krune, pitavši se iz kog je on to sveta došao i zašto ne zna za zlatno pravilo Nemograda – Ako ne želiš da izgubiš veru, nikada nemoj otvarati usta.

U svom tom ohrabrenju, nešto je nedostajalo, ima li koga da sa njim podeli hrabrost i veru. Lutajući tako, naiđe na čudno utvrđenje, sa još čudnijim stražarima. Očekivaše da ga nešto pitaju kako bi ga pustili ili oterali. Nemo ga posmatraše, dok je on još tiše i u čođenju prođe pored njih. Ničega nije bilo što bi mu pomoglo da osvetli put kojim prolazi u utvrđenju u kojem je bilo mračno. Nastavi naslepo da hoda, ne bi li u nekom momentu naišao na nešto što liči na vrata. Ču u daljini kako neko govori, ali ne može čuti šta. Krenu u pravcu odakle dopire glas i ugleda plamen tek toliki da mu pokaže onoga što govori. Na trenutak ga zapita – Dobri  čoveče ti si ovde jedini koji nešto govori. Možeš li mi reći da li je u ovom gradu bio jedan zao čovek, tražim ga duže vreme? – Bio je i otišao. Car se razočara, bio je ubeđen da je tako blizu, ali uvide da dođe do samog kraja priče. Kako to, ne može to tako, bajka treba da ima srećan završetak. Utom ga glas prekide i reče – Onaj ko u životu nema šta izgubiti, ne može nikada biti čovek. To cara malo zbuni i reče – Uvek postoji nada da se vrati u njegovo srce. – Naravno da postoji, ali ako nešto izgubiš, znači da si nekada to imao, da znaš koliko zo vredi, a ako nikada nisi imao, ne možeš naći, jer ne znaš šta to isto znači.

Car shBraunau (19)vati stračevu poruku i upita – Dobri čoveče, da li to znači da moj narod nikada nije imao veru? – Glasine koje su došle do ovog grada, koji se nekada zvao Umnigrad, bile su pogubne po građane. Neko je rekao da ko progovori, iz sebe će pustiti sve što ga čini čovekom. Niko nije imao hrabrosti da vidi da li je to istina i ubrzo se Umnigrad pretvorio u Nemograd, u kom su takođe ostali tragovi zlog čoveka, iako nikada nije viđen da je ovuda prošao. Samo sam ja, ubogi starac, smogao hrabrosti da stvarno sačuvam ono šta imam i nastavio sam da pričam, čak i neke nebitne priče, ne bih li dokazao da je to laž. Međutim proglašen sam stracem koji je izgubio razum i zatvoren sam ovde daleko od svih, da neko ne dođe u iskušenje da me pita ili bar kaže.

Car se utom prenu iz nemosti ovog grada i pođe dalje. Sve manje bi nade da će ikada naći ono šta traži. S vremneom poče da bledi i njegov cilj i razlog njgovog putešestvija , ali u vazduhu se osećalo na novo sutra.

HodomGermanika (2) očajnika uđe u grad prepun građana koji neprestano govore, gde apsolutno niko nikoga ne sluša. Zbunjen ovom reakcijom, započe razgovor sa jednim od njih – Dobri čoveče, duže vreme tražim jednog zlog šoveka, da l je možda prošao ovuda? – Mi ti ne možemo pomoći, jer sve što smo čuli u našem Pričogradu, jeste da su negde daleko ljudi prestali da govore da ne bi izgubili veru u sebe, ali je samo jedan starac nastavio pričati, a vera nije izašla iz njega. Tako smo i mi odlučili, da neprestano govorimo, tako nećemo izgubiti veru.

Očajan što nikada neće pronaći zlog čoveka, reši da se vrati u svoj Verograd. Nakon pređenog puta i vremena da uđe u svoju kolevku, uljuljkan mirisom uspomena. Vide da je sve drugačije, da su u pitanju samo uspomene, vide lica, ali nijedno ne prepoznade, niti njega neko pozna. Priđe nekom deetu i upita – Dobro dete, gde sam ja to, kako se zove ovaj grad? Dete razigranim očima od iznenađenja da jedan starac ne zna ime ovog grada, reče – Ovo je Zlograd starče, zar si tako zaboravan? Car zaprepašćen rečima deteta sede na zemlju i poče plakati. Dete sa podsmehom na licu grohotno se nasmeja i reče – A ti još i plačeš. – Da, plačem, nesretno dete, jer sam nekada živeo ovde drugačijim životom nego što je tvoj. Mališan se uzjoguni i nabusito reče – Ne znaš ti strače kako je ovde lepo živeti, svako može da radi šta mu je volja, a da ga za to niko ne prekoreva. Car shvati da je zlo bistvovalo dugo u njegovom gradu i da je uzalud trošio vreme tražeći ga na nekim drugim gradovima. – Dobro dete, hoćeš mi reći, ko vlada ovim gradom? Dete namgrođeno odgovori – To niko ne zna.

Car ne htede ostaviti svoj zavičaj, iako odavno nije ni nalik onome šta on pamti. Ostade gledati kako veće zlo guta manje. Kraj njega sede starac i reče – Tebe ovde nisam video ranije. Treba da se prijaviš i plaćaš zlodelima da bi živeo u ovom gradu. Car se prenu od hladnoće reči koje dopiraše do njega. Neprepozna lice tog starca, ali prepoznade glas i no šta vide u njegovim očima. – Tražio sam te toliko dugo, zaboravivši na upozorenje da ćeš ti mene naći. Reci šta hoćeš od mene. – Već sam ti rekao. Odgovori zli čovek.

–  Ti znaš da sam u životu mnogo toga izgubio tražeći te, ali ono šta je u meni ostalo neću nikada izgubiti. – Znači, nećeš da izvršiš naređenje. – Ne, reče car. – Pa, dobro, onda će neko nad tobom izvršiti zlo. – Bilo bi poučno da to ti učiniš. – Ne, to će učiniti tvoji Verograđani.

Zli čovek po svom glasniku izda naredbu. – Ko učini najstrašnije zlo dobiće sto nečijih muka, sto nečijih suza. Svi se dadoše u premišljanje kakvo bi to zlo moglo biti. Car čekaše da mu neko presudi, srećan što ostade veran sebi, ali nesrećan što neverovaše u upozorenje zlog čoveka, prosjaka.

Prođe nekoliko dana, ali niko ne imade hrabrosti da ideju sprovede u delo, da ne bude ismejan što njegovo zlo ne bi previše surovo. Razočaran time, zli čovek shvati da mora sam presuditi caru. Izvede ga pred razgaljenu masu i poče ceremonijalno imitirati nekakvog cara sa krunom zla. Oči nekadašnjeg cara, nekadašnjeg Verograda, susretoše se sa očima sadašnjeg cara, sadašnjeg Zlograda. Započe bitka između vere i nevere, između dobra i zla. Car svom snagom koju imade u svojim očima pogleda masu i nemo im reče    –  Video sam mnoge ljude koji pokušavaju da sačuvaju veru u sebi, odričući se govora, pričajući neprestano odričući se ćutanja, a vi ste je izgubili gledajući kako vam se vera pretvara u neveru, dobrota u zlo, a sada gledate kako umire neko ko nije, niti će ikada izgubiti veru u sebe. Germanika (8)

Masa nemo slušaše, tražeći u sebi ono šta je izgubila. Želeše što bolje videti te oči. Car poslednjim rečima na izmaku snage reče prosjaku – Ne oklevaj sa odlukom, možeš steći veru u mene.

Prosjak ispruženom rukom presudi caru. Ali, njegovom carevanju u ovom gradu dođe kraj i on mora otići tamo gde ljudi ne govore, tamo gde neprestano pričaju. Narod Verograda i dalje čuva mit o caru Veroniku, iako nisu sigurni da li je to mit ili nešto više od toga, prenose ga s kolena na koleno u nadi da će mit čuti upravo onaj ko ga je započeo.

Tri strane medalje

Znate za izreku medalja ima dve strane, jednu dobru i jednu lošu.

U gradu Zlogradu ima tri, da tri.  Pitate se, kako tri?! Svako logično objašnjenje neće vam dočarati treću stranu, jer realno ta strana ne postoji. Svi smo svesni da mora postojati dobro i loše, lepo i ružno, pametno i glupo… i tako možemo do novog jutra ili nove noći. To je zbog ravnoteže među zvezdama :).137

Samo se pitam šta je sa ravnotežom među ljudima? Znate, ja kada počnem besediti o tome kako je u Verogradu, ljudi me nekako čudno gledaju. Stičem utisak da samnom nešto nije u redu… ali upečatljivost  grada Zlograda me u trenu podseti da je samnom sve u redu. Ovde je medalja okrenuta samo na jednoj strani, na sve ono što se može podrediti vrhovnom komandantu ZLU.

Kada kažete molim vas, izvolite, hvala, komandat ZLO, odmah naredi tom licu da vas pogleda mrkim pogledom u fazonu – ja sam ovde boss, a da vam uzvrati, može samo drskim odgovorom ili okrenuti leđa. I dok se vi pitate šta nije u redu, ta osoba se topi u svom egu bitnosti, ah, kada bi samo znala… Kada bi samo znala, da bi u Verogradu momentalno dobila otkaz i poslata  na pohađanje predmeta osnovno kućno-porodično vaspitanje. Ali u ovom gradu pravila su drugačija ili se treba povinovati ili se pokazati podobnim tako što maltretirate druge. Ovo mesto i vrhovni komandant ZLO, ostavljaju vam samo dva izbora, da budete maltretirani ili da vas maltretiraju. Ljudska prava, zakon, mobing, socijalni program… šta je to?!

E, dobro je da je i tako, lako prepoznate te male mizerne ljude, u platonskoj vezi sa svojim egom, ali… kao što rekoh medalja ima i onu treću stranu, nevidljivu, neopipljivu…

U svom životu se nekako po nekom nepisanom pravilu susrećem sa nepravdom i to sve zbog te treće strane medalje. Sada mi se malo smučilo, kada odem u Verograd, treba mi vremena da se oporavim i taman kada mi se vrati osmeh na lice, ja ponovo moram nazad u Zlograd, i tako u krug… zavrtelo mi se u glavi.

U Zlogradu postoji sveto pravilo, NIKOME NE MOŽETE VEROVATI. Da, to je u potpunosti tačno. Ako postupite suprotno, gotovi ste. Pre ili kasnije, shvatićete.

Ta treća strana medalje jeste DVOLIČNOST, SEDENJE NA DVE STOLICE, MALO TAMO-MALO OVAMO... nazovite kako hoćete. Samo znajte, to je tempirana bomba za koju ne znate kada će eksplodirati… U kobinaciji sa manipulatorom ovo postaje moćno oružje vojske vrhovonog komandanta ZLA. Kada mislite da je neko poput vas, na vašoj strani, pobornik istine i pravde, kada ga počnete gledati kao prijatelja, kada počnete verovati. A onda… Dok vi isterujete nekakvu pravdu, taj neko lepo sve to koristi u svoju korist, predstavlja se u vaše ime, zlupotrebljava vaše znanje i što je najgore od svega, vaše iskaze prevodi na svoj jezik i reprodukuje drugima sa posebnim naglaskom na sledeće, DA OSTANE MEĐU NAMA, U POVERENJU DA TI KAŽEM… Čim to čujete, proverite, tražite dokaze, ne nasedajte.

Imamo sreće što pre ili kasnije na pozornicu izađe istina – DISTANCA.

Kako prefinjeno, otmeno zvuči, a tek kako dvolične robove nervira i čini nesigurnima. Što njih više pogađa, distanca je veća i medalja ponovo ima samo dve strane.

Dragi moji, budite hrabri, niko nema pravo da vas maltretira sobom i niko ništa ne treba da trpi. Vi trebate vama i vašoj porodici nasmejani, pozitivni, jaki… Čuvajte vaš privatan život i ljudi Zlograda neće moći dopreti u vaš svet.

Za one koji i dalje veruju

Kada smo ušuškani sigurnošću i pažnjom, ljubavlju i nežnošću, možemo maštati. Maštamo o tome šta želimo u životu. Maštarije su različite… Devojčice često maštaju o nekakvom princu…danas je to malo drugačije, ali ne bih da ulazim u nešto, nisam deo tog vremena. Pišem o vremenu u kom sam ja odrastala. Ne mogu da kažem da sam maštala o princu, ali o drugoj polovini da. Čvrsta verovanja da za svaku polovinu postoji ona druga, ako je pronadjemo naravno.

Kada izadjemo povremeno iz naše ušuškanosti, susretnemo se sa raznim čudima. Mislimo da je i taj svet kao naš, ophodimo 210se kao da smo u svom svet.  FLUP 😦  nešto nije u redu. Strela je našla metu, pogodila tačno u centar. Oteturamo se do našeg sveta, bacimo se na krevet i gledamo u daljinu, pitamo se, pitamo se, pitamo se… u pitanjima i snovi dodjoše.

Kada se probudimo, nešto je drugačije… Šta to?  Šta je to što nas tera da se namrštimo? Da nije ponovni izlazak iz naše ušuškanosti? Ili možda povratak nazad? Vreme počinje diktirati tempo, život nameće obaveze. Ljudi nas iscrpljuju i nadahnjuju. Menjamo se, a nismo toga ni svesni i uvek kažemo, sve je u redu.

Kada shvatimo da mnogo toga nije u redu, isključivo prema nama samima, tada bude kasno. Kasno da se većina stvari može promeniti. Ušuškanost, ljubav, pažnja, nežnost…postaju dragocene vrednosti. Sada ih cenimo mnogo, više, čak smo i prestali maštati.

Kada verujete, duboko u vašim srcima, rečima, delima, vratiće te se sebi i vašem svetu…čuda se ostvaruju. Oni koji su odapeli strele treba da se paze, postoje čika policajci, koji prate svaku njihovu metu.

Kada se vratite u vaš svet, kakav god sada izgledao, vratili ste se u vašu maštu… Neka nebo vrati tu sponu svima onima koji su je zbog nečega izgubili, neka vreme radi za njih, neka im život podari prednosti da i dalje veruju.

Gospođa sa smeškom na prozoru nekog drugog vremena

Vaspitali su me da se na ulici javim starijim osobama. I to je nekako ostalo kao deo mog kulturnog dosijea.

Predivno vecče, sneg iskopnio, vazduh čist, miriše… Nema sve one potrebne opreme za mačevanje sa hladnoćom, osećam se lagano dok hodam. Park je osvetljen uličnim svetiljkama, prazan je, mirno i tiho veče. Sa istim mirom u sebi doživela sam to veče. Da li zbog prethodnog joga treninga ili zbog sreće što nije hladno, bila sam u nekom drugom vremenskom periodu. Zvuči luckasto… ali je prilično dobar osećaj.

Na jednoj deonici moram proći tik ispod prozora nečijeg stana… prečice kroz parkove su mnogo interesantije od glavni prometnih, bučnih ulica. Kada prodje gradski jednostavno ne čujem svoje misli.

Starija gospodja bila je na prozoru, uživala u predivnoj večeri.  Zamislite, ima još nekog u mom svetu, nisam sama. Bilo mi je neprijatno samo proći. Mir i sklad sa okolinom, odzvanjalo je u mojim mislima…

Nasmejala sam se i rekla: „Dobro veče“. Gospodja me pogledala, nasmešila se i upitala: “ Čija ono ti beše?“ Nasmejala sam se i sada se smešim. “ Ja ne živim ovde… Lepo je veče, uživate?“ Gospodja se i dalje smešila „Ova zima je stvarno bila duga i jaka, ne pamtim ovakvu zimu. Ja jesam matora, čak i kada sam se udavala u maju mesecu, pao je sneg… Ali ova zima nas je sve blokirala. “ Pričala je o vremenu, nekom drugom vremenu.

Bila sam za trenutak zbunjena, nisam želela da remetim njen tok misli, dodala sam i lagano krenula „Još uvek nas zima čika, grane sunce, pomislimo kako je lepo toplo, kada izadjete, kako naši stari kažu, zubato sunce“.

„Samo se utoplite i pijte čajeve, varljivo je to vreme“- bila je njena ispratna rečenica. Potvrdno sam klimnula glavom i rekla prijatno. Gospodja se nasmešila i uzvratila. Čula sam kako se prozor zatvara, ja stupam na pločnik ulice, sa smeškom.

Taj dogadjaj bi se mogao nazvati trenutkom u odnosu na moj život. Predivno veče, podsetilo me! Podsetilo na to da je život sastavljen od trenutaka raznovrsnog vremena i da u sadašnjosti treba doživeti nove trenutke… Lepo je kad se spoje trentak nečije proslošti sa trenutkom sadašnjosti, kada se vremena prepletu i započnu priču… Nedostaju mi dekine priče, priče nekog drugog vremena.

Vaspitali su me da se javim starijima na ulici, nisu mi nista rekli šta ako je neko na prozoru 🙂

Gospodja sa smeškom na prozoru nekog drugog vremena. Trenutak sadašnjosti, smešak.

Posvećujem ovu pesmu dragoj gospodji, osećaj me ne vara da je Frenk bio deo njenog vremena.

Normalno-Nenormalno

Cover Photos (7)Čudna. Ona je malo nedefinisana. Blesava, luda, zanimljiva, neobična i tek ponekad, ona je normalna.

A ona sebe vidi normalnom, poput ostalih. Pitala se uvek zašto je takvom vide, kada čini sve što je ne izdvaja iz gomile stada. Naravno, ubedjenje, godinama negovano uz trud koji je razarao svaki njen mišic, kidao svaki nerv.

Bila je normalna i nesrećna.

Sve do danas. Odlučila je napustiti stado, poći svojim putem i po cenu da bude nenormalna. Oseća kako joj se deo po deo duše oslobadja, oseća sreću koja poput hladnog napitka osvežava njenu dušu. Smeši se, ljudi joj prilaze, govore kako je smirena, stabilna, kako im prija njena energija, osećaju se srećnima.

Nakon toliko godina, vratila se sebi, onome šta zaista jeste, čudna, malo nedefinisana, blesava, luda, zanimljiva, normalna. Ona je sada ono šta treba biti, onakva kakvom je priroda i vaspitanje satkalo. Ona je jedan od unikata i konačno sebe vidi takvom.

Dok stado mirno leluja na ispaši, ona prolazi, posmatra, smeši se.

Srećna sto više ne pripada tom stadu, srećna sto je odrasla u ženu koja vidi sebe normalnom i ushićeno drago, što je drugi vide nenormalnom.

Gledamo se

Tropsko jutro, ja u haljinici. Tako sam smotana, naviknuta na pantalone. Stojim na stanici, ispred mene ona. Mirna, stoji, gleda me. Gledam i ja nju, fascinirana njenom reakcijom. Pomerim se ulevo, ona ulevo, krenem nazad, ona ka meni. Stanem ponovo, ona stane, gleda me.

Tamne oči, kao noć crne, nista ne vidim u njima. Ne mogu naslutiti šta joj se mota po glavi. Možda mi gleda ispod haljinice, možda želi nešto da mi kaže, a možda samo oseća miris golih bataka.

117U trenutku našeg merkanja, donošenja odluke šta je sledeći potez, prilazi tip srednjih godina, vitez iz busa br.17 Staje izmedju mene i nje, nešto govori, ne čujem ga, imam slušalice. Shvatila sam da me želi zaštiti. Nasmešila sam se i rekla:“ Kao kućni ljubimac je.“

On je nastavio da je gura, a ona mu pretila, otvarala tamni crni kljun, ispuštala neki zvuk i lenjo otišla.

Sada je ostao on, gledamo se, prepoznala sam ga. To je tip koji svako jutro ima smešak na licu i u očima, nemo sam mu se zahvalila, naišao je bus br.17

Ostala sam još malo i posmatrala vranu koja stoji na kanti i merka prolaznike…

Gledamo se u prolazu, ona, on i ja.

San

                                                                                                                                       24.11.2014.

05:10, prekid normalnog života. Samo još pet minuPriroda (10)ta. 05:20, prekid, sa kašnjenjem.  

Kraj novembra, napolju je mrak,  teturamo se kao narkomani, željni još doze sna.

Kapi vode, čine život lepšim, zapljuskuju i bude. I tako i sutra i prekosutra i posle vikenda, ispočetka sve.

Do penzije biću u blagom zanosu ludila. Svet oko mene spava, samo mi vampiri, rešeni da preživimo, idemo putem mraka, u bolje sutra.

Dok pisem ove reči, bacim pogled kroz prozor autobusa, lagano sviće. Toplo je, tiho i ušukano, ljudi spavaju. Oči se lagano bore, odoh i ja. Odoh nastaviti san normalnog života.

Neko drugi

eksperimentisanje (4)Plačem, tek pomalo, sećanja odapinju strele pravo u srce. Slike prošlih dana, lagano klize mojim venama. Detinstvo, uspomena na ono šta jesam.

Trešnje, uvek nedostižne, najcrvenije vrckaju na vrhu. Ah kakva zgoda, pesti se do njih, vrckati zajedno sa njima.

„Ne, to je opasno, to rade dečaci, devojčice imaju lutke.“

Bunt, traženje mesta pod suncem, odlično se smestih, pozicija uzajamnog prijateljstva.

„Ne, ne možeš biti takva, bezosećajna, ako ti neko kaže nešto loše prećuti.“

Ljubav. Zbunjenost. Gubitak. Spoznaja i postadoh neko drugi. Neko, ko se ni meni samoj ne dopada, neko ko krije, zauzima mesto. Neko ko setno gleda u trešnju, neko ko guta sranja, neko ko se plaši ljubavi.

Plačem, tek pomalo, u sećanju dodje i toplina. Danas je dan kada neko drugi prolazi, menja se u nekog ko zaista jeste. Danas, svedočenje ponovnog vraćanja slikama detinstva, trešnji, buntu, prijateljstvu, ljubavi.

Danas više nisam neko drugi sebi, danas sam neko drugi vama.

Psihopatologija

Nedavno, kroz priču sa taksitom, čula sam njegovo genijalno vidjenje društva.

„Ovo nije društvo, ovo je horda, koja u miljeu društva odlično egzistira. Krkamo krmetinu, slavimo slave i preslave, ispračaje, dopraćaje. Mi ne smemo da ne budemo srećni…“.

Moram primetiti, da svi pucamo od „zadovoljstva i sreće“.  Toliko nam je lepo da oko sebe mogu primetiti hodajuće, tempirane bombe. Nažalost, okidač je u rukama nekog poštenjačine, a da to i ne zna, jer kako biva, kola se slome na nedužnom.

Odlično nam ide ovo trpljenje, sve više je onih koji šapuću sami sa sobom, zlih reči i misli i neverovatan porast psihopata u rukovodećim sektorima društva.

Pogledajte kako ego pleše, sa neizbežnom dozom ulizivanja.

I dok oni tako uživaju u svojim lažnim predstavama, dolaze nam poplave, virusi, tornada, brodovi koji udaraju u mostove, dolazi nam katastrofa. Samo ona ne bira, ona uzima redom, ako joj se nadjete na putu, neće pomoći ni ego, ni poštenje.79

Nagoveštaj

11Kao kada neko pokuca na naša vrata i shvati da su pogrešna, dok mi upitno osluškujemo hoće li se neko odazvati pitanju „Ko je?“ Nagoveštaj, tek toliki da probudi, zagolica i ostavi radoznalost, znatiželju.

Može biti dobar, može biti loš, kako prepoznati? Kažu slušaj svoje osećaje. To je zaista tačno, živa istina.

Kada bi odbacili trenutnu sliku koja nam se dopala, poslušali osećaj i pustili da vreme pokaže. Verovatno bi osećaj bio u pravu.

No, šta sa ljudima kojima su se osećaji pomutili, zbrkali?! Prava misterija, o tome, psihijatri profitiraju, iz tako bezazlene situacije nastane ozbiljan momenat.

A sve je počelo kao nagoveštaj.

Birokratija, zbog nepunih 15 minuta

 Verujem da apsolutno svi obožavate birokratiju u našoj zemlji. Da ste oduševljeni kako je organizovana, da ste naprosto fascinirani ljubaznošću šalter službenika, čast izuzecima-onim neljubaznim, da jedva ćekate da nešto overite, izvadite, predate na šalteru. Da sa osmehom čekate večnost da prodje u redu i sa kulturnim klimanjem glave ispratite one vezare koje ulaze preko reda.

Ma ja se samo malo šalim sa vama… očaj, kada treba nešto da obavim imam psihičku pripremu dan pre toga. LJudi moji, da li ste doživeli da vam šalterski službenik zagorćava život,samo zato što je maltretiran od strane šefa, opet ćast izuzecima, i on sada tako bitan komplikuje vam život, šeta vas od šaltera do šaltera, od reda do reda, da biste na kraju shvatili da je sve to bilo bespotrebno.

Imate i one šalter službenika koji po službenoj dužnosti moraju biti ljubazni, ako ste im recimo klijent, kao bankari… čik da se namršti, eto vas sa odjavom računa. Samo nemojte zaboraviti da vas opet šeka birokratija da otvorite novi račun. Oprostite nekada, recite vi lepu reč, možda toj osobi nije dan, na kraju svima nama se to desi.

Znate u Verogradu je to malo drugačije. Tamo je sve jako dobro organizovano. Sve ima svoje tačno vreme početka i završetka, ako se dogodi neka nepredvidjena situacija, postoji tim koji dovodi sve u stanje normale i sve funkcioniš. Kada je situacija takva ljudi nemaju razloga za neljubaznost, nema potrebe pozajmljivati kostim od nama slatkog ježa 🙂 A to opet ima reakciju ljubaznih i predusetljivih službenika koji će u  svakom trenutku poklonoti osmeh i lepu reč. Nema redova, trudnice su u posebnom Odeljenju i sa njima radi drugi tim, naše deke i bake su u drugom redu i sve tako… Nema gužve, nema nervoze, nema astronomskih pauza, čavrljanja, privatnih telefonskih razgovora u nedogled, lančani niz organizacije teče i nije prekinut.

Dogadjaj u realnosti Zlograda.

Inače ja sam u Zlogradu večiti student… i tako ja u čitaonici, pred ispit obnavljam gradivo 🙂 he. Trebalo mi jedno pitanje koje nisam imala u skripti. Posto je tu i biblioteka, idem logikom, da uzmem knjigu na 15 minuta, da pogledam pitanje i vratim. To i učinih.

Kuc, kuc… ništa. Malo jaci KUC KUC… NIšTA. Ok, udjem ja bez poziva. Tamo student traži knjigu, ali ima problem, ne zna kako mu se zove profesor… da, moguće. I tako ona njemu pomaže da se doseti… ja čekam. Dosetili se oni, ali više nema njegove knjige.

Eto i mene. Zatražim ja knjigu i naglasim da ću je odmah vratiti. Pitanje – „Da li ste član biblioteke?“ „He, bila davno, ja sam reaktivirani student.“ „Moramo da vas učlanimo, takvi su propisi!“ OK, sto se mora nije teško. Podaci… Mali zastoj oko poštanskog broja i broja telefona… malo mi je komplikovan broj :):):) i dok se gospa rasplela sa brojevima, ja tražila pitanje… „Imate dve nedelje da vratite knjigu, danas je…Ok, ja ću samo 15 minuta i vraćam.“

I postadoh član biblioteke, Radovan III je ponosan na mene 🙂

Uzela sam knjigu, pročitala pitanje i posle 15 minuta ponovo kuc,kuc- ovaj put znam za jadac i odmah udjem. „Samo da vratim knjigu“, rekoh. Ona me pogleda začudjena-Vi odmah vraćate? Da, pa rekla sam Vam, samo na 15 minuta.

Za ovakve i slične stvari, kažem sebi, ko zna zašto je to dobro. Ali HITNO organizaciju poslovanja u ovom smeru TREBA DOVESTI NA NORMALAN NIVO, inače, ko zna zašto  sve ovo u Zlogradu može biti loše. Menadzeri, zasucite vaše intelektualne rukave i pozabavite se realnošću koja vas okružuje, da biste ostvarili vašu viziju koju zamišljate.

Vreme

Dolazi i prolazi. Nezaustavljivo,  menja naše obličje, boru po boru, iskustvo za iskustvom. Dobro jutro, laku noć i hop, evo je polovina godine.

134.jpgKako smanjiti brzinu prolaznosti? Kako podići maglu, proširiti videokrug? Ustati sa osmehom, uhapsiti sve propovednike uzaludnosti života, pa opet smeha. Vodu konzumirati u ogromnim količinama na različite načine, hraniti se mirom u sebi za predjelo, verom u srcu kao glavno jelo, neku salaticu misli iseckati i začiniti po ukusu, na kraju desert, par velikih šapa po čitavom telu.

Prošlost, sadašnjost, budućnost, sve je to vreme, ima nas svuda pomalo.

Prošlosti se klanjam i molim da se oprostimo kako dolikuje, da mi otvori dveri sadašnjosti i poželi sretan put.

Sadašnjosti, pozdravljam te kako dolikuje, pruži mi utočište i poželi sretan ostanak.

Budućnosti, klanjam ti se kako dolikuje, dočekaj me sa osmehom.

Napunih 38 godina , na mišice povratih mutnu  inspiraciju pisanja, sačuvah dete radoznalosti u sebi, fixnom protezom dobih prelepi, dugo željeni osmeh, jos par budjenja da se dese i hop, evo ga početak od sredine.

Vreme svakako prolazi, da kajanja ne bi bilo, dobro jutro i osmeh.

 

Laž i poverenje

Laž je krunisala poverenje. Obukla mu najdivniji plašt i reče mu: „Veruj mi. Tron je tvoj.“ Poverenje uplašeno i nesigurno posmatra plašt na sebi, dodiruje krunu na svojoj glavi i pita se:“ U šta to trebam verovati, a drugi mi kažu?“

290.jpgOsećaja imam, tek toliko da se izdignem iznad bola. Ljubavi, tek kada spoznam, a razuma,  toliko da se sa osećajima i ljubavi izrazgovaram. „Ko si ti? Zašto mi ne dopustiš slobodnu volju? Bi mi dobro i bez krune, i bez plašta, i bez trona. Bi mi dobro da sam rasuđujem i procenjujem.

Draga moja, kakvog god oblika bila, ne muči me više, skini sa mene sve ove djakonije, podji svojim putem u miru i spokojstvu. Pusti me da podjem i ja putem istine, jedino tako mogu postojati.“

Laž utihnu, poče izgovore tražiti, smeškati, zamuckivati u ćoskove gledati,  u prećutnu se pretvori, klimnu glavom i ode.

Poverenje osta u mislima, u razgovoru osećaja i ljubavi, osmehnu se i podje putem svojim.

Gde je greška?

U vremenu iza mene rekla bih da je greška u ovome ili onome, tamo ili negde… U ovom vremenu sada, reći ću da je greška isključivo u nama. Greška je u našim mislima, stavu, rečima, ta greška na kraju postane lančana reakcija.

Ovo je pitanje sa konstatacijom, onaj ko pita, već konstatuje da greška postoji. Pitanje bez konstatacije bi bilo: „Postoji li greška?“ Kada misli usmerimo u smeru da greška već postoji, a u to nismo sigurni, podsvest prihvata tu misao potpuno normalno i evo je ponovo ona lančana reakcija. Imamo onaj dobro poznat osećaj da se vrtimo u krug.

Od tog vrćenja postajemo nestrpljivi i počinjemo očekivati. Ukoliko nema promene očekivanje vrtoglavo potisne želju. Ostaje očekivanje da nam se nešto vrati, da nešto dobijemo, da se dopadnemo… Nimalo vam se neće dopasti ovo što ću sada reći, ali reći ću. Očekivanje je naša sopstvena korist. U takvoj situaciji nemamo odnos prema drugoj strani, osim da očekujemo. Po principu privlačnosti očekivanje privlači očekivanje, odnosno ljude koji nešto od vas očekuju. Složićete se da je veoma zamarajuće kada neko od vas očekuje nešto, da budete ono šta niste, da radite ono šta ne volite. Evo nas,  ponovo lančana reakcija. Za sve to vreme želja je duboko potisnuta u nama.

Moć podsvesti kaže da su sve želje ostvarive i nema prepreka koje bi dovele u pitanje ostvarenje iste. Sve je jednostavno i logično povezano. Nije dovoljno da želimo i da čekamo da se desi. Trud je neizostavni deo celine. Trud da verujemo u ono šta želimo, dok ne izađemo iz začaranog kruga. Potrebna je samo jedna nova, zdrava karika i da dobro poznatu lančanu reakciju usmerimo u željenom smeru.

Vremenom vera postaje jača, a sa njom je lakše priznati sebi gde smo grešili, sa tim olakšanjem dolazi i onaj rad na sebi. Za taj poduhvat nema ograničenja, kašnjenja, izgovora. Potrebno je malo hrabrosti, par iskrenih prijatelja, podrška nama bližnjih. Ubrzo počinjete primećivati ljude iz sasvim druge perspektive  u poptpunosti vam je jasno da greška nikada nije bila u njima.

Ako smo želeli i to nismo dobili, greška je isključivo u nama.

Ištitte i dPriroda (3)aće vam se – ŽELITE.

Tražite i naći ćete – VERUJTE.

Kucajte i otvoriće vam se – DOŽIVITE

http://www.forensicsoul.com/7-stvari-koje-ne-treba-da-ocekujete-od-drugih/

petak 31.03.2017.

“Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se.”

                                                                                            Mateja 7:7

DRUGA PROMENA RADITI ONO ŠTA VOLIM

Zašto dve promene? Iz dva razloga, prva koja je vezana za mršavljenje jeste fizička promena, dok ova druga ima veze sa umnom i psihičkom. Ostvarenje jedne oslobađa mesto za sledeću…

Većini je potrebno da pronađu ono šta žele raditi. Usredsrediti se kako za to izdvojiti vreme, naći načina da bude izvodljivo. Naravno, prvo pitanje – “A zarada?” U početku to ne treba biti osnovni posao, zato i naglasih pronaći to šta volimo i izdvojiti vreme. Sve ono šta volimo ne pada nam teško, već nas obogaćuje, relaksira i gura ka napred. To je sporiji proces, nije instant proizvod.

Dugo unazad razmišljala sam, kada ne bih imala stalni posao, mogla bih se posvetiti onome šta volim. Moj se život promenio, promenila sam svoj način života. Sve je to proces. Imala sam problema sa spavanjem dva meseca. Organizam je navikao na ustajanje u 5:10, kao i na spavanje po 4-5 sati. Ne radim od-do, imam svo vreme ovoga života da se organizujem i započnem život onako kako sam to oduvek želela.

Promena sredine. Izašla sam iz okruženja licemerstva i teških ljudi, moj dugogodišnji posao. Takodje sam ostavila i meni drage ljude, naše priče, razumevanje u malo reči. Nedostaje mi njihovo prisustvo, ovo je jedan od načina da ih vratim i da mi se vrate 🙂

Podrška mog supruga, neizostavna i neiscrpna. Trebamo imati nekoga ko će verovati u nas, bodriti i kada posustanemo. Osmehnuti i reći nam – “Nije to ništa. Svršenom poslu mane nema.”

One druge, da ih nazovem “negativni”, njih izbegavam u širokom luku, još uvek nisam imuna na njih, osećam da gubim nerve, a to mene čini negativnom. Kada se moje promene ostvare, negativni ljudi neće biti ni privučeni u moj život.

Ono šta ja volim raditi i u čemu apsolutno uživam svim čulima, jeste rad sa decom i masaža.

Rad sa decom, to je nešto u meni i ne mogu tačno opisati tu ljubav u radu sa njima. Prihvatam ih kao sebi ravnoj i dopuštam da im pokažem dete u sebi, možda je u tome magija ❤

Za masažu sam najpre trebala da se edukujem. Izabrala sam isključivo “relax masažu” sa kombinacijom terapeutske. Nakon edukacije, kupila sam profesionalni sto za masažu i svu ostalu neophodnu opremu.

I počela sam da pravim svoju priču. Prvo šta sam želela izbeći je instant masaža. U svemu je potrebna doza nečeg drugačijeg.

Suština nije u masiranju 70 minuta, već u postizanju relaksacije uma i duha. Najpre popričamo, dok se ne priviknu na sveće, prigušenu svetlost, mir.  Meni su neophodne određene informacije o njima, a njima da se stišaju, umire i pripreme za opuštanje.

Neophodno je da pronađete svoj ključ uspeha. Ključ mog uspeha je “posvetiti se.” Čemu god da sam se posvetila to je urodilo plodom.

Moja priča je ovde počela na jedan lep i neisforsiran način. Imala sam ponudu za rad, ali sam je odbila. Razlog, salon nije adaptiran za masažu i ovu moju priču koju želim da napravim. Salon se nalazi u centru grada, nema uslova osvetljenja, zasebne prostorije, pri tome cirkulacija unutar salona neprestana, jer je to salon lepote, sve u jednom.

Sada sam dobila ponudu, ali ovoga puta uslovi su potpuno drugačiji. Salon je na mirnom mestu, sa pogledom na šumu i nebo, ima zasebnu prostoriju i imam odrešene ruke da kreiram priču kako ja želim. Očekujem poziv za dogovor.

Kažem -”Čuda su moguća. Mislite pozitivno i verujte u skladu sa tim.” U 16:14, usledio je poziv po pitanju dogovora za masažu.

Ne očekujem, šta god da izađe iz ovog dogovora, to je u svakom slučaju korak napred. Iskren razgovor sa posvećenom pričom. Srećna sam. Moje telo je srećno, moj um, moj duh. Osećam pozitivnu energiju kako obuzima svaki deo mene.

Treba iskazati sreću, radovati se. Ljudi lagano zaboravljaju taj deo svog bića, sve više naklonjeni osuđivanju. Ja nemam ništa sa tim i to nije moj problem, svako od nas ima mogućnost izbora.

Ja biram da budem srećna, izaberite i vi, čak i onda kada je za to najteže, otvoriće se neka nova vrata ili prozor. Naše je samo da izaberemo, a neko će to srediti kako treba da se dogodi.

Iznad svega biće mi drago da je po završetku vašeg čitanja, ostao smešak na licu.

Čitamo se u sledećim redovima 📖

Novi početak od sredine

                                                                                                                                 02.07.2014.

Osvanulo je prohladno jutro. Po ko zna koji put sam hrabra, bosa. Klima u autobusu dodatno daje signale mojim jajnicima.

Nebrojeno prodjen put do posla i pored toga, lepo je gledati kroz prozor. Dremka je ovog jutra na razgibavanju. Polupospan pogled posmatra, pitanja umesto odgovora. Nastavak nakon prve jutarnje kafe u kancelariji, uz zvuke nezadovoljstva kolega, ponekih osmeha i lepih reči onih kojima je drago da me vide. Naviknuti na moj poluaktivni mozak u to doba dana, kratke duhovite recenice i poneka grimasa ukoliko tema zahteva mimiku.

Uzavrela situacija, dijalog između hrabrih na rečima i poštenih subjektivista. Interesantno, upada i čuveni novopečeni šef primitivizma. Oaza psovki, polupismenog  govora, sve u svemu, vreme za drugu kafu i cigaretu.

Uglavnom je tako kao i ovog jutra, usamljene duše uživaju u razgovoru sa sobom, špekulanti merkaju jutarnju žrtvu, natprosečno inteligentni objašnjavaju koliko se bez njih ne može, dupelisci vire i čekaju da prodje opasnost.

Pitam se pitam, kada će početi konačno taj novi početak od sredine?!

 

nedelja 27.03.2017.

                                                                                 

“Ono što me najviše iznenađuje je – čovek. On žrtvuje svoje zdravlje kako bi stekao novac. Potom on žrtvuje novac kako bi vratio svoje zdravlje. Toliko je zabrinut za budućnost da ne uživa u sadašnjosti. Rezultat je da čovek ne živi ni u sadašnjosti ni u budućnosti. Živi kao da nikada neće umreti, a onda umire kao da nikada nije živeo.”                                                                                                                   Dalaj Lama
trenuci odsustva (2)

Nisam pristalica neke konkretne ishrane, iako sam neke od njih sprovodila. Mišljenja sam da nam naš organizam detektuje ono šta mu ne odgovara. Ukoliko imamo sposobnost i snagu da ispoštujemo njegovu volju, mnogo toga je već na našoj strani.

Međutim, iz nama nekih opravdanih razloga ignorišemo poruke, dajemo obećanje da će promena započeti od sledećeg ponedeljka.

Moja odluka je sada, bez ikakvih opravdanja. Opravdanje koje imam jeste činiti sve u skladu sa svojim zdravljem, fizičko, umno (psihičko), duhovno.Čemu se posvećujem najpre, jeste moja gojaznost, koja je uzela maha. Moje fizičko zdravlje biva ugroženo, kao lančana reakcija psihičko i duhovno.Nikada do sada nisam imala problem sa težinom i ovo je za mene izazov, a ja izazove volim. Pogotovo kada uključuju takmičenje sa samom sobom.Vodim se time da nam organizam daje tačne instrukcije i najbolje jelovnike za nas. Ali, organizam ima potrebu da se izbalansira i postavi u normalu u svakom smislu. Znači, za mene nema više krajnosti.

Najpre sam uradila test- intolerancija na hranu, po njemu bih trebala jesti ribu i samo ribu i verovatno bih nakon nekog vremena bila intolerantna i na nju. Ok, ta varijanta otpada, iz razloga što sam ovaj način ishrane sprovodila kada sam se ugojila nakon ostavljanja cigareta, ali ni približno ovoliko kao sada. Pokazalo se da sam sada intolerantna na sve ono sto sam tada mogla jesti. Lepo usmeravanje na onaj deo balans, normala.

Hrono ishrana. Lepa priča, lepi recepti, redovna satnica…zaista vodi ka gubitku kilograma.  U ovoj ishrani za mene ima previše mesa, osnova moje ishrane ne treba biti meso, mom organizmu to ne prija, a i pojavio mi se holesterol, koji nikada nije bio van granica normale.

Ishrana po krvnim grupama, to nisam probala. Po ovoj teoriji za 0-tu grupu, moja osnova ishrane jeste upravo meso, kao i sirovo voće i povrće, ništta mlečni proizvodi i pšenično brašno. Zaista, davim se u voću i povrću, meso i mlečni proizvodi, apsolutno mogu bez njih. Medjutim, hleb je moja bolna tačka (bila), sada pravim svoje hlebčiće, bez pšeničnog brašna.

Sirova ishrana, mogu reći da je ovo ishrana koja mom organizmu najviše odgovara. Ono što je veoma bino, na ovu ishranu se ne preporučuje preći odjednom. Lepo usmeravanje na onaj deo balans, normala.

Interesantno da moj početak nije u ponedeljak 😉 i da pojasnim jednu stvar, ništa od svega što ću preduzeti neće biti na silu. Takav program mom sklopu ne odgovara.

Prvo sam odlučila šta izbacujem iz ishrane:

  • slatkiši (beli, smeđi šećer, fruktoza) – neophodno je da se moj organizam očisti od šećera. U slučaju krize malo čokolade za kuvanje;
  • belo brašno, sve vrste peciva – tu sam disciplinovanija, pravim svoje hlebčiće;
  • alkohol- 4 čaše vina nedeljno;
  • mlečni proizvodi, ionako ih ne preferiram, neće mi nedostajati.

Ono šta je potrebno da uradim:

  • tečnost unosim u dovoljnim količinama;
  • fizička aktivnost;
  • čitanje;
  • mir, kontakt sa prirodom;
  • raditi i dalje na sebi.

 

A sada susret u ogledalu, prijatan osećaj, afirmacija čini da se osećam pozitivno svesno, bez bežanja od istine, poricanja i traženja opravdanja. Tako je kako je, idem ka boljem. 

Izmerila sam svoje obime i kilograme.  Vrlo bitno, jer mršavljenje koje pokazuje vaga, moze biti varljivo, kilogrami se ne miču, a obimi se tope. Što znači da ne mršavimo svi na isti način.

Radujem se ovom izazovu, sve je ovo igra i kada se tako shvati, prepreke se lakše i brže prelaze.

Završiću ovaj tekst sa rečenicom Džozefa Marfija:

 

“Postoji samo jedan proces isceljenja – Vera.  

Postoji samo jedna isceliteljska sila –  Podsvest”

subota 25.03.2017.

“Čoveka ne možete ničemu naučiti.

Možete samo da mu pomognete da to pronađe u sebi.”

                                                                                                          Galilej

Ne mogu reći da je želja za promenom nastala upravo sada, kao ni to da sada počinjem raditi na tome. Mogu reći da je u pitanju niz godina unazad, istraživanja, čitanja, iskustvenog spoznavanja, jednom rečju pronlaženja onoga što odgovara mom sklopu. Ne mogu da ne spomenem padove i uspone.

U toku tih proteklih godina, bilo je neophodno poraditi na mojim aberacijama. Psihijatri to popularno zovu “poremećaji”. Nisam išla na seanse, nisam pila nikakve lekove, ali sam imala jedan lep razgovor. Odmah da vam kažem da to nije nimalo strašno, sramno, naprotiv, osetićete jedno olakšanje. Moje olakšanje bila je spoznaja da idem ka dobrom smeru i naravno snaga da se nastavi dalje bila je toliko jaka da sam po izlasku imala osmeh od uva do uva, nebično za videti na ulici, a da ne pomisle da sa vama nije nešto kako treba.

Želja mi je bila da upišem psihologiju, u tome nisam uspela, ali nisam odustala. Sijux (moj suprug), rekao mi je , možda je tako i bolje, jer bi me možda to formalno obrazovanje odvuklo na neku stranu i ne bih razvila neke sposobnosti koje se ne uče, već se sa njima rodite i iskustveno steknete. Sada postoje mogućnosti da učite i čitate, nedostaje samo diploma, ali ona u ovoj zemlji i nije toliko bitna.  Sada je došao taj trenutak i sada sam spremna.

PRVA PROMENA  “SMRŠATI”

Često čujem, ugojila si se, baš si se ubucila, nema veze volimo te i takvu, moraš da smršaš… Da, potpuno su u pravu, sada imam 75kg, a moja realna tezina je 58kg.

U ruci mi je plazma šejk, a na slici pivo 🙂  

Profile Pictures (11)

Danas jedem sve što mi padne pod ruku, koliko god mogu pojesti. Dati sebi na volju. A sutra, sutra je novi dan, nova priča, nova promena. Veoma bitno jeste, biti spreman.

“Zašto čekati nesreću da bi molitva postala sastavni deo života. Molitva i njeno uslišenje ne zavisi od toga u šta verujemo, već je potrebna mentalna slika ili misao u sopstvenom umu.” – Džozef Marfi

Potrebna mi je slika sebe kada sam bila vitka, zadovoljna svojim izgledom i afirmacija:

“Volim i prihvatam sebe. Uživam u svom društvu. Ja sam mnogo više od mog tela. Dopuštam sebi da budem vitka i zdrava. Sa lakoćom dostižem svoju savršenu figuru. Za sebe biram savršeno zdravlje. Hranim se zdravo i mršavima lako. Svakog dana omogućavam sebi dozu unutrašnjeg mira koji mi je potreban za postizanje moje idealne težine. Zato se osećam sjajno, zdravo, ispunjeno i srećno.”

Zalepila u kupatilu pored ogledala i kada pođjem na spavanje i ustanem, bacim pogled 🙂

Džozef Marfi je tako lepo opisao. Um je kao vrt, mi smo baštovani. Tokom celog dana nešto sadimo (misli). Ono što smo zasejali u podsvesti, požnjećemo u svom telu i odnosu sa spoljašnjim svetom. Podsvest je tlo na kom rastu sve vrste biljaka i dobre i loše.

Velika tajna leži u sposobnosti da se otkriju i oslobode sile sopstvene podsvesti. Ja sam spremna, mogu da učinim to. Podsvest zna odgovore na sva pitanja, u stanju je da me leči, graditelj je mog uma. Hvala Marfi, zakon si 🙂

MISAO = UZROK      OSOBINA = POSLEDICA

Na samom početku bilo je potrebno da usvojim neka sveta pravila:

  • nikada ne upotrebljavati odrične rečenice, podsvest sve shvata ozbiljno;
  • u stanju sam to da učinim uz pomoć moje podsvesti;
  • najrazorniji obrazac ljudskog uma jeste sugestija u negativnom smislu.

AUTOSUGESTIJA- pojedinac sam sebi nameće određenu misao.

HETEROSUGESTIJA- sugestija koju vrši neka druga osoba.

Uradila sam prostu stvar, zapitala sebe koliko su moje i sugestije drugih pozitivne? Nisam bila zadovoljna ni sobom, a ni drugima. Pošto ne mogu promeniti druge mogu promeniti sebe. Poštujem njihovo mišljenje i prihvatam samo ako je pozitivno. Izbegavam diskusije gde se govori povišenim tonom, prekida usred rečenice, ne sluša  sagovornik. Izbegavam negativne i pesimistične ljude i ne pričam o njima. Jednostavno, ne verujem u stvari koje mi stvaraju loš osećaj.

Mogu reći da to dobro funkcioniše, jer je sve u našoj glavi. U njoj  je najsloženiji organ koji pokreće sve ostale, mozak.

Zahvalnost je na ovom putu neizostavni deo putovanja. Zahvaljujem se tebi Sijuxu, na mnogo čemu. Najviše na tome što više ne želim bežati, ti si moja Sloboda.

Vodi me, vodiću te.

 

https://www.youtube.com/watch?v=bvb8krufXQU&list=RDGMEMQ1dJ7wXfLlqCjwV0xfSNbAVMbvb8krufXQU

 

petak 24.03.2017.

“Jedina osoba koju možemo promeniti jesmo mi sami”

Nebrojeno puta do sada htela sam započeti promenu u svom životu. Iz ovog ili onog razloga, sve se nekako završavalo i pre nego što bi započelo. I ponovo i ponovo…Svi ti razlozi imaju svoje opravdanje, kao i to da su neki od njih neopravdani.  Jednostavno pitanje:”Šta me to sprečava?” Jednostavan odgovor, moj karakter je slab. “Zašto je moj karakter slab?” Shvatila sam, nalazim se u začaranom krugu. Samo moje kretanje nije u opsegu 360°, završavaju se otprilike na 10°.

Početak. Mislila sam da ga imam i da je uvek ispravan, baš taj koji mi je potreban. Ali, ne. Ostale stvari nisu išle svojim tokom, nadovezivanje se nije dogodilo. Možda ga ne mogu prepoznati, možda ih propustim? Iskušenja su velika, a ja sam negde izmedju. Ostavljam prošlost iza sebe, naučiti i ostaviti tamo gde joj je mesto. Ne funkcionisati po šablonu, a moj šablon mi je dobro poznat. Želim početi, ne za neko vreme, već sada i ovde.  Želim da se probudim. Da, želim budjenje.

Došla sam do jedne ideje. Podeliti moj put, ali ne kada se završi. Podeliti ga dok traje, čuti mišljenja, učiti, spoznati, shvatiti, otvoriti se prema napred. Uz to ako nekom od vas moj “Dnevnik isceljenja” pomogne, biću u potpunosti ispunjenja. Biće to pun krug, ali ne začarani, već čudotvorni.

Kažu:”Lekar ranu previja, a ………. je leči.” Ovde sam s namerom ostavila prazno polje. Vi možete dopisati šta je vama blisko. Moja reč biće “Univerzum”.Da ne zvučim kao pesimista, jer to nisam, stekla sam utisak da je sve više onih koji loše previjaju, a sve manje vere u izlečenje. Tačka mirovanja.

U poslednjih nekoliko meseci moji susreti sa lekarima bili su česti. Nekada stresni, nekada zbunjujući. Sada je vreme da se manje družim sa lekarima i da potražim veru u izlečenje svog duha, bića i tela. Trombofiliju ne mogu izlečiti, to mi je dato u amanet. Mogu sebe učiniti zdravijom osobom i iznad svega boljom u svakom smislu.

Spremna sam!