Ljudi Moji

Nije sve tako naopako. Zapravo, izopačila se jedna varijabila čovek. Sve ostalo je manje više postojalo i pre nas.

Čovek neprestano žuri, često nema vremena, radoholičari su u ekspanziji. Sve mi se ovo kosi sa vizuelnim efektom punih kafea i kladionica. Gde zapravo ljudi žure i ko zapravo žuri? Tema za neke druge redove.

Čovek je otupeo. Ne zato što je on to hteo, ili ga naterali „mangupi“, neka ga muka naterala… Čovek je sam izabrao tupi ugao, štiti autorska prava tuposti i odriče se odgovornosti ako za trenutak udje u šesnesterac oštrog ugla.

Kiča i šunda je oduvek bilo i biće, čemu graja. Protrči poneka seka sa bokserskom gumicom u ustima, obrvama, munjama ljutim, brusom iznad majice, bakandzama usred podneva… Pa dobro, žena fura svoj stil, njoj se sviđa. Zamislite kada bi se svi isto oblačili i izgledali. Primećujem u većem broju slatke seke i bate koji su sačuvali muškost, ko to kaže da ih nema. Pa, nemojte ljudi, molim vas 🙂

Muzika da se ispovraćaš pokraj puta od naleta mučnine. Okej. I to neko sluša. Čujem ja i neke druge zvuke, u poslednje vreme salsa me mrda opasno. Svega je bilo i biće čuda od tri dana.

Promenite ugao gledanja na život. Izaberite neki dobar pejzaž, zaronite, izronite, sanjajte i živite svoje snove. Ostajte mi zdravi i prirodni, vaša Su.

I za kraj

Postoje oni koji posmatraju stvari onakve kakve jesu i pitaju se zašto… Ja sanjam o stvarima koje ne postoje i pitam se zašto ne? – Robert Kenedi

Rating: 1 out of 5.

Normalno-Nenormalno

Cover Photos (7)Čudna. Ona je malo nedefinisana. Blesava, luda, zanimljiva, neobična i tek ponekad, ona je normalna.

A ona sebe vidi normalnom, poput ostalih. Pitala se uvek zašto je takvom vide, kada čini sve što je ne izdvaja iz gomile stada. Naravno, ubedjenje, godinama negovano uz trud koji je razarao svaki njen mišic, kidao svaki nerv.

Bila je normalna i nesrećna.

Sve do danas. Odlučila je napustiti stado, poći svojim putem i po cenu da bude nenormalna. Oseća kako joj se deo po deo duše oslobadja, oseća sreću koja poput hladnog napitka osvežava njenu dušu. Smeši se, ljudi joj prilaze, govore kako je smirena, stabilna, kako im prija njena energija, osećaju se srećnima.

Nakon toliko godina, vratila se sebi, onome šta zaista jeste, čudna, malo nedefinisana, blesava, luda, zanimljiva, normalna. Ona je sada ono šta treba biti, onakva kakvom je priroda i vaspitanje satkalo. Ona je jedan od unikata i konačno sebe vidi takvom.

Dok stado mirno leluja na ispaši, ona prolazi, posmatra, smeši se.

Srećna sto više ne pripada tom stadu, srećna sto je odrasla u ženu koja vidi sebe normalnom i ushićeno drago, što je drugi vide nenormalnom.

Gledamo se

Tropsko jutro, ja u haljinici. Tako sam smotana, naviknuta na pantalone. Stojim na stanici, ispred mene ona. Mirna, stoji, gleda me. Gledam i ja nju, fascinirana njenom reakcijom. Pomerim se ulevo, ona ulevo, krenem nazad, ona ka meni. Stanem ponovo, ona stane, gleda me.

Tamne oči, kao noć crne, nista ne vidim u njima. Ne mogu naslutiti šta joj se mota po glavi. Možda mi gleda ispod haljinice, možda želi nešto da mi kaže, a možda samo oseća miris golih bataka.

117U trenutku našeg merkanja, donošenja odluke šta je sledeći potez, prilazi tip srednjih godina, vitez iz busa br.17 Staje izmedju mene i nje, nešto govori, ne čujem ga, imam slušalice. Shvatila sam da me želi zaštiti. Nasmešila sam se i rekla:“ Kao kućni ljubimac je.“

On je nastavio da je gura, a ona mu pretila, otvarala tamni crni kljun, ispuštala neki zvuk i lenjo otišla.

Sada je ostao on, gledamo se, prepoznala sam ga. To je tip koji svako jutro ima smešak na licu i u očima, nemo sam mu se zahvalila, naišao je bus br.17

Ostala sam još malo i posmatrala vranu koja stoji na kanti i merka prolaznike…

Gledamo se u prolazu, ona, on i ja.

San

                                                                                                                                       24.11.2014.

05:10, prekid normalnog života. Samo još pet minuPriroda (10)ta. 05:20, prekid, sa kašnjenjem.  

Kraj novembra, napolju je mrak,  teturamo se kao narkomani, željni još doze sna.

Kapi vode, čine život lepšim, zapljuskuju i bude. I tako i sutra i prekosutra i posle vikenda, ispočetka sve.

Do penzije biću u blagom zanosu ludila. Svet oko mene spava, samo mi vampiri, rešeni da preživimo, idemo putem mraka, u bolje sutra.

Dok pisem ove reči, bacim pogled kroz prozor autobusa, lagano sviće. Toplo je, tiho i ušukano, ljudi spavaju. Oči se lagano bore, odoh i ja. Odoh nastaviti san normalnog života.

Neko drugi

eksperimentisanje (4)Plačem, tek pomalo, sećanja odapinju strele pravo u srce. Slike prošlih dana, lagano klize mojim venama. Detinstvo, uspomena na ono šta jesam.

Trešnje, uvek nedostižne, najcrvenije vrckaju na vrhu. Ah kakva zgoda, pesti se do njih, vrckati zajedno sa njima.

„Ne, to je opasno, to rade dečaci, devojčice imaju lutke.“

Bunt, traženje mesta pod suncem, odlično se smestih, pozicija uzajamnog prijateljstva.

„Ne, ne možeš biti takva, bezosećajna, ako ti neko kaže nešto loše prećuti.“

Ljubav. Zbunjenost. Gubitak. Spoznaja i postadoh neko drugi. Neko, ko se ni meni samoj ne dopada, neko ko krije, zauzima mesto. Neko ko setno gleda u trešnju, neko ko guta sranja, neko ko se plaši ljubavi.

Plačem, tek pomalo, u sećanju dodje i toplina. Danas je dan kada neko drugi prolazi, menja se u nekog ko zaista jeste. Danas, svedočenje ponovnog vraćanja slikama detinstva, trešnji, buntu, prijateljstvu, ljubavi.

Danas više nisam neko drugi sebi, danas sam neko drugi vama.

Psihopatologija

Nedavno, kroz priču sa taksitom, čula sam njegovo genijalno vidjenje društva.

„Ovo nije društvo, ovo je horda, koja u miljeu društva odlično egzistira. Krkamo krmetinu, slavimo slave i preslave, ispračaje, dopraćaje. Mi ne smemo da ne budemo srećni…“.

Moram primetiti, da svi pucamo od „zadovoljstva i sreće“.  Toliko nam je lepo da oko sebe mogu primetiti hodajuće, tempirane bombe. Nažalost, okidač je u rukama nekog poštenjačine, a da to i ne zna, jer kako biva, kola se slome na nedužnom.

Odlično nam ide ovo trpljenje, sve više je onih koji šapuću sami sa sobom, zlih reči i misli i neverovatan porast psihopata u rukovodećim sektorima društva.

Pogledajte kako ego pleše, sa neizbežnom dozom ulizivanja.

I dok oni tako uživaju u svojim lažnim predstavama, dolaze nam poplave, virusi, tornada, brodovi koji udaraju u mostove, dolazi nam katastrofa. Samo ona ne bira, ona uzima redom, ako joj se nadjete na putu, neće pomoći ni ego, ni poštenje.79

Nagoveštaj

11Kao kada neko pokuca na naša vrata i shvati da su pogrešna, dok mi upitno osluškujemo hoće li se neko odazvati pitanju „Ko je?“ Nagoveštaj, tek toliki da probudi, zagolica i ostavi radoznalost, znatiželju.

Može biti dobar, može biti loš, kako prepoznati? Kažu slušaj svoje osećaje. To je zaista tačno, živa istina.

Kada bi odbacili trenutnu sliku koja nam se dopala, poslušali osećaj i pustili da vreme pokaže. Verovatno bi osećaj bio u pravu.

No, šta sa ljudima kojima su se osećaji pomutili, zbrkali?! Prava misterija, o tome, psihijatri profitiraju, iz tako bezazlene situacije nastane ozbiljan momenat.

A sve je počelo kao nagoveštaj.

Vreme

Dolazi i prolazi. Nezaustavljivo,  menja naše obličje, boru po boru, iskustvo za iskustvom. Dobro jutro, laku noć i hop, evo je polovina godine.

134.jpgKako smanjiti brzinu prolaznosti? Kako podići maglu, proširiti videokrug? Ustati sa osmehom, uhapsiti sve propovednike uzaludnosti života, pa opet smeha. Vodu konzumirati u ogromnim količinama na različite načine, hraniti se mirom u sebi za predjelo, verom u srcu kao glavno jelo, neku salaticu misli iseckati i začiniti po ukusu, na kraju desert, par velikih šapa po čitavom telu.

Prošlost, sadašnjost, budućnost, sve je to vreme, ima nas svuda pomalo.

Prošlosti se klanjam i molim da se oprostimo kako dolikuje, da mi otvori dveri sadašnjosti i poželi sretan put.

Sadašnjosti, pozdravljam te kako dolikuje, pruži mi utočište i poželi sretan ostanak.

Budućnosti, klanjam ti se kako dolikuje, dočekaj me sa osmehom.

Napunih 38 godina , na mišice povratih mutnu  inspiraciju pisanja, sačuvah dete radoznalosti u sebi, fixnom protezom dobih prelepi, dugo željeni osmeh, jos par budjenja da se dese i hop, evo ga početak od sredine.

Vreme svakako prolazi, da kajanja ne bi bilo, dobro jutro i osmeh.

 

Laž i poverenje

Laž je krunisala poverenje. Obukla mu najdivniji plašt i reče mu: „Veruj mi. Tron je tvoj.“ Poverenje uplašeno i nesigurno posmatra plašt na sebi, dodiruje krunu na svojoj glavi i pita se:“ U šta to trebam verovati, a drugi mi kažu?“

290.jpgOsećaja imam, tek toliko da se izdignem iznad bola. Ljubavi, tek kada spoznam, a razuma,  toliko da se sa osećajima i ljubavi izrazgovaram. „Ko si ti? Zašto mi ne dopustiš slobodnu volju? Bi mi dobro i bez krune, i bez plašta, i bez trona. Bi mi dobro da sam rasuđujem i procenjujem.

Draga moja, kakvog god oblika bila, ne muči me više, skini sa mene sve ove djakonije, podji svojim putem u miru i spokojstvu. Pusti me da podjem i ja putem istine, jedino tako mogu postojati.“

Laž utihnu, poče izgovore tražiti, smeškati, zamuckivati u ćoskove gledati,  u prećutnu se pretvori, klimnu glavom i ode.

Poverenje osta u mislima, u razgovoru osećaja i ljubavi, osmehnu se i podje putem svojim.

Novi početak od sredine

                                                                                                                                 02.07.2014.

Osvanulo je prohladno jutro. Po ko zna koji put sam hrabra, bosa. Klima u autobusu dodatno daje signale mojim jajnicima.

Nebrojeno prodjen put do posla i pored toga, lepo je gledati kroz prozor. Dremka je ovog jutra na razgibavanju. Polupospan pogled posmatra, pitanja umesto odgovora. Nastavak nakon prve jutarnje kafe u kancelariji, uz zvuke nezadovoljstva kolega, ponekih osmeha i lepih reči onih kojima je drago da me vide. Naviknuti na moj poluaktivni mozak u to doba dana, kratke duhovite recenice i poneka grimasa ukoliko tema zahteva mimiku.

Uzavrela situacija, dijalog između hrabrih na rečima i poštenih subjektivista. Interesantno, upada i čuveni novopečeni šef primitivizma. Oaza psovki, polupismenog  govora, sve u svemu, vreme za drugu kafu i cigaretu.

Uglavnom je tako kao i ovog jutra, usamljene duše uživaju u razgovoru sa sobom, špekulanti merkaju jutarnju žrtvu, natprosečno inteligentni objašnjavaju koliko se bez njih ne može, dupelisci vire i čekaju da prodje opasnost.

Pitam se pitam, kada će početi konačno taj novi početak od sredine?!