Nedavno, kroz priču sa taksitom, čula sam njegovo genijalno vidjenje društva.
„Ovo nije društvo, ovo je horda, koja u miljeu društva odlično egzistira. Krkamo krmetinu, slavimo slave i preslave, ispračaje, dopraćaje. Mi ne smemo da ne budemo srećni…“.
Moram primetiti, da svi pucamo od „zadovoljstva i sreće“. Toliko nam je lepo da oko sebe mogu primetiti hodajuće, tempirane bombe. Nažalost, okidač je u rukama nekog poštenjačine, a da to i ne zna, jer kako biva, kola se slome na nedužnom.
Odlično nam ide ovo trpljenje, sve više je onih koji šapuću sami sa sobom, zlih reči i misli i neverovatan porast psihopata u rukovodećim sektorima društva.
Pogledajte kako ego pleše, sa neizbežnom dozom ulizivanja.
I dok oni tako uživaju u svojim lažnim predstavama, dolaze nam poplave, virusi, tornada, brodovi koji udaraju u mostove, dolazi nam katastrofa. Samo ona ne bira, ona uzima redom, ako joj se nadjete na putu, neće pomoći ni ego, ni poštenje.
Svet u meni 