Fejsbuku, Fejsbuku, na svetu najlepši ko je?

Nekada davno, pre četrnaest godina, jedan čarobnjak pod imenom Zukeberg, napravio je čarobno ogledalce Fejsbuk (Facebook). Zastareli modeli ogledalceta iz „Snežane i sedam patuljaka“, u kome ste mogli videti sopstveni lik i lik nekog drugog, zamenjen je ogledalcetom čudesnih moći, o njima se moglo samo sanjati. Ogledalce mogu imati svi ljudi ovoga sveta koji su to želeli. S obzirom da su čarolije ogledalceta Fejsbuka bile i čarolije samog čoveka, teško je odoleti.  Ima i onih koji nisu poželeli ovu čarobnu igračku. Medju njima su oni koji iz nekog razloga skrivaju svoj identitet i oni koje prosto ova igračka ne privlači.

Razne čarolije postoje, poput pisanja, postavljanja, slušanja i gledanja raznog sadržaja. Najlepša čarolija od svih jeste čarolija priče sa nama dragim osobama, da nas niko ne vidi i ne čuje. Nažalost ova čarolija nije česta među čarolijama. Ljudi su začarani smajli komunikacijom ili slengovima, gde svi mogu videti sve. Oglašavaju svoju privatnost i presrećni su. Dan započinju i završavaju sa svojom omiljenom igračkom. Igri nema kraja. Zapravo, kraj postoji, ali treba odoleti igri koja je obukla ruho navike.

Davne 2008. godine, ljudi koje sam upoznavala, pitali su me zašto nemam čarobno ogledalce Fejsbuk i sa čudnim pogledom iščekivali moj odgovor. Nisam znala o čemu govore, potanko su mi objasnili. Nisam baš nešto očarana, ali isto tako nisam želela da me smatraju čudnom, tako sam i ja nabavila ogledalce.

Bilo mi je zanimljivo igrati se, zaista zanimljiva igračka. Vremenom, počela sam osećati nelagodnost i nemir. Listala sam svoja ogledanja i pokušavala shvatiti zašto ne osećam čaroliju ushićenja. Ubrzo sam shvatila. Ogledalce je postalo moja navika. Nešto treba preduzeti!

Čarobno ogledalce ne možemo tako lako slomiti, čak i kada bih uspela da ga razbijem mogla sam ga ponovo sastaviti, m46076_1459413336816_1556850_nudri čarobnjak na sve je mislio.

U svakoj bajci ima mudrosti. Nadmudrila sam ogledalce, iskoristila njegove moći za odvikavanje od njega samog. Naime, u njemu se ne može videti sve o meni, bar ne na prvi pogled. Davno sam se oprobala u borbi sa gospodinom EGOM i gospođom GORDOST, kao i željom da se dopadnem. Dopadam se sebi, volim sebe, ne treba mi čarobno ogledalce da mi kaže koliko sam nešto od toga.

Drago mi je videti da su ljudi srećni, lepi. zadovoljni, ispunjeni, kako se junački bore sa svojom gospodom i gospođama, kako cene, poštuju i vole jedni druge. Najdraže bi mi bilo da isto vidim kada ne gledam u čarobno ogledalce Fejsbuk (Facebook).

Tišino draga

Inspiracija, šareno mi je u glavi. Misli kao da su ispile najlepše kapi rujnoga vina. Tišina ćuti i sluša me.

–  Šta da ti kažem tišino draga, šta ti još nisi čula? Same smo ti i ja, ti čekas da ti nešto kažem, ja od tebe čekam isto. Kako da ti sročim svoje misli, kada poput vihora prolaze? Kako da ti kažem nešto kada dugo sa tobom ne pričah?  Bili su to dobri dani, zar ne tišino draga? Nekada si mi bila najbolji prijatelj. Hrlile smo da se sretnemo u kutku moje sobe, uvek si bila tu, uvek si me čekala, uvek slušala. Zbog tebe sam muziku gasila pred spavanje, samo sam uz tebe mogla zaspati.  Budjenje sa tobom bilo je nevino i mirno. I sve tako dok ne podjoh putem odraslih…

Sa sobom te htedoh povesti, ali kao da za tebe u ovom svetu mesta nema. Ili ti možda ne voliš bučna mesta?  U svetu odraslih sve je bučno. Tražila sam te u kutku moje sobe, buka me zamarala, prazne priče takođe, zapravo ovaj svet odraslih je poprilično utaban.

Drago mi je što si me posetila s vremena na vreme, onda kada je bilo najteže. Pomogla si mi da se vratim na neki drugi put u ovom svetu odraslih. Lep je osećaj prtiti sopstveni put, okrenuti se i iza sebe videti stazicu nečijeg životnog puta, u ovom slučaju mog. Lepo je znati slušati te.

 

August 22, 2011 (51)

Priznaću ti nešto. Nisi mi uvek bila prijatna, kad mi saspeš istinu u lice. Gasila sam te muzikom i bila ljuta što je pred spavanje moram gasiti zbog tebe. Bežala sam od tebe, sve dok nisam počela osećati da mi nedostaješ. Ja sam sada porasla i naučila to čemu si me učila sve ove godine. Danas je privilegija imati te i učiti od tebe. Kako mi se dopada tvoje šamaranje ega, niko ne zna tako dobro da ga spusti na zemlju kao ti.

Sada kada sam srećna u svetu odraslih, posetila si me. Misli kao da su se napile i dremljivo čekaju da završim ove redove.  Šta da ti kažem šta već nisi čula? Htedoh ti reći ovo.

Pomogla si mi da sve ono čemu si me učila pronađem u sebi. Lepo smo se ispričale, tvoje prijateljice, tišinice, izgleda da su mnoge posetile u ovoj noći. Tako je tiho.

Laku noć tišino draga, svrati mi u snove.

 

 

 

Strpljenje

Imamo li strpljenja ili samo mislimo da imamo? Imamo li snage biti strpljivi ili samo želimo biti snažni? Imamo li vremena za strpljenje ili samo čekamo da završimo „još samo ovo“?  Imamo li? 

Znamo li uopšte šta je strpljenje? Osećam kao da sve ovo proteklo vreme nešto čekamo, ako ponestane strpljenja? Tada ono šta čekamo nije ni bitno. Kako je čovek nekompletan majmun.

Nekako je bitno šta čekamo i ako na vreme shvatimo da Godo neće doći, ili da čekanja nije vredno, ili da jednostavno nismo zainteresovani, kako se oprostiti od nesigurnosti, da možda treba ipak čekati? Kako je čovek nesigurna tvrdoglava mazga.

Nekako smo tužni kada ne dočekamo, kao da je ceo svet propao, da, znam taj bljutav osećaj.  Iznova, o Sizife opet ti?  Nekako se uspaničimo kada je kraj čekanja blizu, o Julija, patetiko draga, stigoh u zadnji čas! O, Romeo, sarkazmu dragi, stigao si. Ispostavi se možda da to nije to, Julija patetika i Romeo sarkazam popiše šut kartu, mada je bila simpatična njihova ljubav, ne mogu poreći.

Nekako je užasno kada vam ne dozvoljavaju da budete strpljivi, kada vas uporno odgovaraju od svog cilja, odvlače sa pravog puta, samo da upadnete u ćorsokak njihovog života. Kakvi smo mi ljudi inteligentne hijene i opasnolukave lisice.

Znate šta! Kako bi bilo da za promenu ne čekamo nikoga i nešto. Da se opustimo, da radimo ono što nam osećaj kaže. Dragi moji, dajte sebi oduška od čekanja, nadanja. Hajde da budemo oni šareni leptirići na livadi, hajde da slušamo cvrkute, šuškanja, šuštanja, hajde da mirišemo i udišemo…  Da, da, vec vas čujem. Jesam romantik, idealista, ponekad i pesimista, ali na kraju zakleti optimista, he 🙂 To ne znači da mene čekanje ne dotiče i da nisam pošteđena tog isceđujućeg osećaja. 

Priroda (28)

 

Biram da uživam u svom čekanju. Iako je ovaj tekst samo nabacana stihija nepovezanog čavrljanja u mojoj glavi, bez smisla i poente. Ne zamerite mi, što govorim naglas. Dobro je sve dok imamo šta čekati, jer kako kaže naša stara umotvorina – ko čeka, taj i dočeka.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vera, bajka ili balada

Na izmaku snage reče prosjak caru – Ne oklevaj sa odlukom, može te skupo koštati. Car neshvativši upozorenje, posluša svoje srce, poštede život prosjaku.

Prođoše dani, meseci, godine, da na izmaku desete godine do cara dođe vest da je  u Verograd došao zao čovek. Glasine se svakim danom sve brže širiše, noseći sa sobom strah od zlog čoveka. Car zabrinut za Verograđane, objavi preko svog glasnika sledeću vest – Ko uhvati zlog čoveka dobiće sto osmeha i sto zagrljaja, obogatiće još više svoj duh. Svi se dadoše u potragu za zlim čovekom, ali od njega ni traga. Pronalaziše samo tragove koje je za sobom ostavljao, što poljulja njihovu veru da će ikada oplemeniti svoj duh. Vera prestade da se vidi najpre na licima Verograđana, a kasnije prestade da postoji i u njihovim srcima. Car veoma zabrinut za Verograđane i Verograd, krenu sam u potragu za zlim čovekom. Sa sobom ponese samo veru u svom srcu koju nije izgubio. Vide sve strahote koje su zadesile njegov narod, ali ne izgubi nadu.298

Prođe više od godinu dana, kada iznenada car vide i uđe u jedan grad koji ga podseti na Verograd. To mu dade hrabrosti i priznanje što je verovao sebi i nastavi dalje. Najčudnije bi to što nije bilo nikoga ko bi mu rekao bilo šta što je njega mučilo. Svi ćutaše i nemo gledaše u čoveka bez titule i bez krune, pitavši se iz kog je on to sveta došao i zašto ne zna za zlatno pravilo Nemograda – Ako ne želiš da izgubiš veru, nikada nemoj otvarati usta.

U svom tom ohrabrenju, nešto je nedostajalo, ima li koga da sa njim podeli hrabrost i veru. Lutajući tako, naiđe na čudno utvrđenje, sa još čudnijim stražarima. Očekivaše da ga nešto pitaju kako bi ga pustili ili oterali. Nemo ga posmatraše, dok je on još tiše i u čođenju prođe pored njih. Ničega nije bilo što bi mu pomoglo da osvetli put kojim prolazi u utvrđenju u kojem je bilo mračno. Nastavi naslepo da hoda, ne bi li u nekom momentu naišao na nešto što liči na vrata. Ču u daljini kako neko govori, ali ne može čuti šta. Krenu u pravcu odakle dopire glas i ugleda plamen tek toliki da mu pokaže onoga što govori. Na trenutak ga zapita – Dobri  čoveče ti si ovde jedini koji nešto govori. Možeš li mi reći da li je u ovom gradu bio jedan zao čovek, tražim ga duže vreme? – Bio je i otišao. Car se razočara, bio je ubeđen da je tako blizu, ali uvide da dođe do samog kraja priče. Kako to, ne može to tako, bajka treba da ima srećan završetak. Utom ga glas prekide i reče – Onaj ko u životu nema šta izgubiti, ne može nikada biti čovek. To cara malo zbuni i reče – Uvek postoji nada da se vrati u njegovo srce. – Naravno da postoji, ali ako nešto izgubiš, znači da si nekada to imao, da znaš koliko zo vredi, a ako nikada nisi imao, ne možeš naći, jer ne znaš šta to isto znači.

Car shBraunau (19)vati stračevu poruku i upita – Dobri čoveče, da li to znači da moj narod nikada nije imao veru? – Glasine koje su došle do ovog grada, koji se nekada zvao Umnigrad, bile su pogubne po građane. Neko je rekao da ko progovori, iz sebe će pustiti sve što ga čini čovekom. Niko nije imao hrabrosti da vidi da li je to istina i ubrzo se Umnigrad pretvorio u Nemograd, u kom su takođe ostali tragovi zlog čoveka, iako nikada nije viđen da je ovuda prošao. Samo sam ja, ubogi starac, smogao hrabrosti da stvarno sačuvam ono šta imam i nastavio sam da pričam, čak i neke nebitne priče, ne bih li dokazao da je to laž. Međutim proglašen sam stracem koji je izgubio razum i zatvoren sam ovde daleko od svih, da neko ne dođe u iskušenje da me pita ili bar kaže.

Car se utom prenu iz nemosti ovog grada i pođe dalje. Sve manje bi nade da će ikada naći ono šta traži. S vremneom poče da bledi i njegov cilj i razlog njgovog putešestvija , ali u vazduhu se osećalo na novo sutra.

HodomGermanika (2) očajnika uđe u grad prepun građana koji neprestano govore, gde apsolutno niko nikoga ne sluša. Zbunjen ovom reakcijom, započe razgovor sa jednim od njih – Dobri čoveče, duže vreme tražim jednog zlog šoveka, da l je možda prošao ovuda? – Mi ti ne možemo pomoći, jer sve što smo čuli u našem Pričogradu, jeste da su negde daleko ljudi prestali da govore da ne bi izgubili veru u sebe, ali je samo jedan starac nastavio pričati, a vera nije izašla iz njega. Tako smo i mi odlučili, da neprestano govorimo, tako nećemo izgubiti veru.

Očajan što nikada neće pronaći zlog čoveka, reši da se vrati u svoj Verograd. Nakon pređenog puta i vremena da uđe u svoju kolevku, uljuljkan mirisom uspomena. Vide da je sve drugačije, da su u pitanju samo uspomene, vide lica, ali nijedno ne prepoznade, niti njega neko pozna. Priđe nekom deetu i upita – Dobro dete, gde sam ja to, kako se zove ovaj grad? Dete razigranim očima od iznenađenja da jedan starac ne zna ime ovog grada, reče – Ovo je Zlograd starče, zar si tako zaboravan? Car zaprepašćen rečima deteta sede na zemlju i poče plakati. Dete sa podsmehom na licu grohotno se nasmeja i reče – A ti još i plačeš. – Da, plačem, nesretno dete, jer sam nekada živeo ovde drugačijim životom nego što je tvoj. Mališan se uzjoguni i nabusito reče – Ne znaš ti strače kako je ovde lepo živeti, svako može da radi šta mu je volja, a da ga za to niko ne prekoreva. Car shvati da je zlo bistvovalo dugo u njegovom gradu i da je uzalud trošio vreme tražeći ga na nekim drugim gradovima. – Dobro dete, hoćeš mi reći, ko vlada ovim gradom? Dete namgrođeno odgovori – To niko ne zna.

Car ne htede ostaviti svoj zavičaj, iako odavno nije ni nalik onome šta on pamti. Ostade gledati kako veće zlo guta manje. Kraj njega sede starac i reče – Tebe ovde nisam video ranije. Treba da se prijaviš i plaćaš zlodelima da bi živeo u ovom gradu. Car se prenu od hladnoće reči koje dopiraše do njega. Neprepozna lice tog starca, ali prepoznade glas i no šta vide u njegovim očima. – Tražio sam te toliko dugo, zaboravivši na upozorenje da ćeš ti mene naći. Reci šta hoćeš od mene. – Već sam ti rekao. Odgovori zli čovek.

–  Ti znaš da sam u životu mnogo toga izgubio tražeći te, ali ono šta je u meni ostalo neću nikada izgubiti. – Znači, nećeš da izvršiš naređenje. – Ne, reče car. – Pa, dobro, onda će neko nad tobom izvršiti zlo. – Bilo bi poučno da to ti učiniš. – Ne, to će učiniti tvoji Verograđani.

Zli čovek po svom glasniku izda naredbu. – Ko učini najstrašnije zlo dobiće sto nečijih muka, sto nečijih suza. Svi se dadoše u premišljanje kakvo bi to zlo moglo biti. Car čekaše da mu neko presudi, srećan što ostade veran sebi, ali nesrećan što neverovaše u upozorenje zlog čoveka, prosjaka.

Prođe nekoliko dana, ali niko ne imade hrabrosti da ideju sprovede u delo, da ne bude ismejan što njegovo zlo ne bi previše surovo. Razočaran time, zli čovek shvati da mora sam presuditi caru. Izvede ga pred razgaljenu masu i poče ceremonijalno imitirati nekakvog cara sa krunom zla. Oči nekadašnjeg cara, nekadašnjeg Verograda, susretoše se sa očima sadašnjeg cara, sadašnjeg Zlograda. Započe bitka između vere i nevere, između dobra i zla. Car svom snagom koju imade u svojim očima pogleda masu i nemo im reče    –  Video sam mnoge ljude koji pokušavaju da sačuvaju veru u sebi, odričući se govora, pričajući neprestano odričući se ćutanja, a vi ste je izgubili gledajući kako vam se vera pretvara u neveru, dobrota u zlo, a sada gledate kako umire neko ko nije, niti će ikada izgubiti veru u sebe. Germanika (8)

Masa nemo slušaše, tražeći u sebi ono šta je izgubila. Želeše što bolje videti te oči. Car poslednjim rečima na izmaku snage reče prosjaku – Ne oklevaj sa odlukom, možeš steći veru u mene.

Prosjak ispruženom rukom presudi caru. Ali, njegovom carevanju u ovom gradu dođe kraj i on mora otići tamo gde ljudi ne govore, tamo gde neprestano pričaju. Narod Verograda i dalje čuva mit o caru Veroniku, iako nisu sigurni da li je to mit ili nešto više od toga, prenose ga s kolena na koleno u nadi da će mit čuti upravo onaj ko ga je započeo.

Tri strane medalje

Znate za izreku medalja ima dve strane, jednu dobru i jednu lošu.

U gradu Zlogradu ima tri, da tri.  Pitate se, kako tri?! Svako logično objašnjenje neće vam dočarati treću stranu, jer realno ta strana ne postoji. Svi smo svesni da mora postojati dobro i loše, lepo i ružno, pametno i glupo… i tako možemo do novog jutra ili nove noći. To je zbog ravnoteže među zvezdama :).137

Samo se pitam šta je sa ravnotežom među ljudima? Znate, ja kada počnem besediti o tome kako je u Verogradu, ljudi me nekako čudno gledaju. Stičem utisak da samnom nešto nije u redu… ali upečatljivost  grada Zlograda me u trenu podseti da je samnom sve u redu. Ovde je medalja okrenuta samo na jednoj strani, na sve ono što se može podrediti vrhovnom komandantu ZLU.

Kada kažete molim vas, izvolite, hvala, komandat ZLO, odmah naredi tom licu da vas pogleda mrkim pogledom u fazonu – ja sam ovde boss, a da vam uzvrati, može samo drskim odgovorom ili okrenuti leđa. I dok se vi pitate šta nije u redu, ta osoba se topi u svom egu bitnosti, ah, kada bi samo znala… Kada bi samo znala, da bi u Verogradu momentalno dobila otkaz i poslata  na pohađanje predmeta osnovno kućno-porodično vaspitanje. Ali u ovom gradu pravila su drugačija ili se treba povinovati ili se pokazati podobnim tako što maltretirate druge. Ovo mesto i vrhovni komandant ZLO, ostavljaju vam samo dva izbora, da budete maltretirani ili da vas maltretiraju. Ljudska prava, zakon, mobing, socijalni program… šta je to?!

E, dobro je da je i tako, lako prepoznate te male mizerne ljude, u platonskoj vezi sa svojim egom, ali… kao što rekoh medalja ima i onu treću stranu, nevidljivu, neopipljivu…

U svom životu se nekako po nekom nepisanom pravilu susrećem sa nepravdom i to sve zbog te treće strane medalje. Sada mi se malo smučilo, kada odem u Verograd, treba mi vremena da se oporavim i taman kada mi se vrati osmeh na lice, ja ponovo moram nazad u Zlograd, i tako u krug… zavrtelo mi se u glavi.

U Zlogradu postoji sveto pravilo, NIKOME NE MOŽETE VEROVATI. Da, to je u potpunosti tačno. Ako postupite suprotno, gotovi ste. Pre ili kasnije, shvatićete.

Ta treća strana medalje jeste DVOLIČNOST, SEDENJE NA DVE STOLICE, MALO TAMO-MALO OVAMO... nazovite kako hoćete. Samo znajte, to je tempirana bomba za koju ne znate kada će eksplodirati… U kobinaciji sa manipulatorom ovo postaje moćno oružje vojske vrhovonog komandanta ZLA. Kada mislite da je neko poput vas, na vašoj strani, pobornik istine i pravde, kada ga počnete gledati kao prijatelja, kada počnete verovati. A onda… Dok vi isterujete nekakvu pravdu, taj neko lepo sve to koristi u svoju korist, predstavlja se u vaše ime, zlupotrebljava vaše znanje i što je najgore od svega, vaše iskaze prevodi na svoj jezik i reprodukuje drugima sa posebnim naglaskom na sledeće, DA OSTANE MEĐU NAMA, U POVERENJU DA TI KAŽEM… Čim to čujete, proverite, tražite dokaze, ne nasedajte.

Imamo sreće što pre ili kasnije na pozornicu izađe istina – DISTANCA.

Kako prefinjeno, otmeno zvuči, a tek kako dvolične robove nervira i čini nesigurnima. Što njih više pogađa, distanca je veća i medalja ponovo ima samo dve strane.

Dragi moji, budite hrabri, niko nema pravo da vas maltretira sobom i niko ništa ne treba da trpi. Vi trebate vama i vašoj porodici nasmejani, pozitivni, jaki… Čuvajte vaš privatan život i ljudi Zlograda neće moći dopreti u vaš svet.

Za one koji i dalje veruju

Kada smo ušuškani sigurnošću i pažnjom, ljubavlju i nežnošću, možemo maštati. Maštamo o tome šta želimo u životu. Maštarije su različite… Devojčice često maštaju o nekakvom princu…danas je to malo drugačije, ali ne bih da ulazim u nešto, nisam deo tog vremena. Pišem o vremenu u kom sam ja odrastala. Ne mogu da kažem da sam maštala o princu, ali o drugoj polovini da. Čvrsta verovanja da za svaku polovinu postoji ona druga, ako je pronadjemo naravno.

Kada izadjemo povremeno iz naše ušuškanosti, susretnemo se sa raznim čudima. Mislimo da je i taj svet kao naš, ophodimo 210se kao da smo u svom svet.  FLUP 😦  nešto nije u redu. Strela je našla metu, pogodila tačno u centar. Oteturamo se do našeg sveta, bacimo se na krevet i gledamo u daljinu, pitamo se, pitamo se, pitamo se… u pitanjima i snovi dodjoše.

Kada se probudimo, nešto je drugačije… Šta to?  Šta je to što nas tera da se namrštimo? Da nije ponovni izlazak iz naše ušuškanosti? Ili možda povratak nazad? Vreme počinje diktirati tempo, život nameće obaveze. Ljudi nas iscrpljuju i nadahnjuju. Menjamo se, a nismo toga ni svesni i uvek kažemo, sve je u redu.

Kada shvatimo da mnogo toga nije u redu, isključivo prema nama samima, tada bude kasno. Kasno da se većina stvari može promeniti. Ušuškanost, ljubav, pažnja, nežnost…postaju dragocene vrednosti. Sada ih cenimo mnogo, više, čak smo i prestali maštati.

Kada verujete, duboko u vašim srcima, rečima, delima, vratiće te se sebi i vašem svetu…čuda se ostvaruju. Oni koji su odapeli strele treba da se paze, postoje čika policajci, koji prate svaku njihovu metu.

Kada se vratite u vaš svet, kakav god sada izgledao, vratili ste se u vašu maštu… Neka nebo vrati tu sponu svima onima koji su je zbog nečega izgubili, neka vreme radi za njih, neka im život podari prednosti da i dalje veruju.

Gospođa sa smeškom na prozoru nekog drugog vremena

Vaspitali su me da se na ulici javim starijim osobama. I to je nekako ostalo kao deo mog kulturnog dosijea.

Predivno vecče, sneg iskopnio, vazduh čist, miriše… Nema sve one potrebne opreme za mačevanje sa hladnoćom, osećam se lagano dok hodam. Park je osvetljen uličnim svetiljkama, prazan je, mirno i tiho veče. Sa istim mirom u sebi doživela sam to veče. Da li zbog prethodnog joga treninga ili zbog sreće što nije hladno, bila sam u nekom drugom vremenskom periodu. Zvuči luckasto… ali je prilično dobar osećaj.

Na jednoj deonici moram proći tik ispod prozora nečijeg stana… prečice kroz parkove su mnogo interesantije od glavni prometnih, bučnih ulica. Kada prodje gradski jednostavno ne čujem svoje misli.

Starija gospodja bila je na prozoru, uživala u predivnoj večeri.  Zamislite, ima još nekog u mom svetu, nisam sama. Bilo mi je neprijatno samo proći. Mir i sklad sa okolinom, odzvanjalo je u mojim mislima…

Nasmejala sam se i rekla: „Dobro veče“. Gospodja me pogledala, nasmešila se i upitala: “ Čija ono ti beše?“ Nasmejala sam se i sada se smešim. “ Ja ne živim ovde… Lepo je veče, uživate?“ Gospodja se i dalje smešila „Ova zima je stvarno bila duga i jaka, ne pamtim ovakvu zimu. Ja jesam matora, čak i kada sam se udavala u maju mesecu, pao je sneg… Ali ova zima nas je sve blokirala. “ Pričala je o vremenu, nekom drugom vremenu.

Bila sam za trenutak zbunjena, nisam želela da remetim njen tok misli, dodala sam i lagano krenula „Još uvek nas zima čika, grane sunce, pomislimo kako je lepo toplo, kada izadjete, kako naši stari kažu, zubato sunce“.

„Samo se utoplite i pijte čajeve, varljivo je to vreme“- bila je njena ispratna rečenica. Potvrdno sam klimnula glavom i rekla prijatno. Gospodja se nasmešila i uzvratila. Čula sam kako se prozor zatvara, ja stupam na pločnik ulice, sa smeškom.

Taj dogadjaj bi se mogao nazvati trenutkom u odnosu na moj život. Predivno veče, podsetilo me! Podsetilo na to da je život sastavljen od trenutaka raznovrsnog vremena i da u sadašnjosti treba doživeti nove trenutke… Lepo je kad se spoje trentak nečije proslošti sa trenutkom sadašnjosti, kada se vremena prepletu i započnu priču… Nedostaju mi dekine priče, priče nekog drugog vremena.

Vaspitali su me da se javim starijima na ulici, nisu mi nista rekli šta ako je neko na prozoru 🙂

Gospodja sa smeškom na prozoru nekog drugog vremena. Trenutak sadašnjosti, smešak.

Posvećujem ovu pesmu dragoj gospodji, osećaj me ne vara da je Frenk bio deo njenog vremena.

Birokratija, zbog nepunih 15 minuta

 Verujem da apsolutno svi obožavate birokratiju u našoj zemlji. Da ste oduševljeni kako je organizovana, da ste naprosto fascinirani ljubaznošću šalter službenika, čast izuzecima-onim neljubaznim, da jedva ćekate da nešto overite, izvadite, predate na šalteru. Da sa osmehom čekate večnost da prodje u redu i sa kulturnim klimanjem glave ispratite one vezare koje ulaze preko reda.

Ma ja se samo malo šalim sa vama… očaj, kada treba nešto da obavim imam psihičku pripremu dan pre toga. LJudi moji, da li ste doživeli da vam šalterski službenik zagorćava život,samo zato što je maltretiran od strane šefa, opet ćast izuzecima, i on sada tako bitan komplikuje vam život, šeta vas od šaltera do šaltera, od reda do reda, da biste na kraju shvatili da je sve to bilo bespotrebno.

Imate i one šalter službenika koji po službenoj dužnosti moraju biti ljubazni, ako ste im recimo klijent, kao bankari… čik da se namršti, eto vas sa odjavom računa. Samo nemojte zaboraviti da vas opet šeka birokratija da otvorite novi račun. Oprostite nekada, recite vi lepu reč, možda toj osobi nije dan, na kraju svima nama se to desi.

Znate u Verogradu je to malo drugačije. Tamo je sve jako dobro organizovano. Sve ima svoje tačno vreme početka i završetka, ako se dogodi neka nepredvidjena situacija, postoji tim koji dovodi sve u stanje normale i sve funkcioniš. Kada je situacija takva ljudi nemaju razloga za neljubaznost, nema potrebe pozajmljivati kostim od nama slatkog ježa 🙂 A to opet ima reakciju ljubaznih i predusetljivih službenika koji će u  svakom trenutku poklonoti osmeh i lepu reč. Nema redova, trudnice su u posebnom Odeljenju i sa njima radi drugi tim, naše deke i bake su u drugom redu i sve tako… Nema gužve, nema nervoze, nema astronomskih pauza, čavrljanja, privatnih telefonskih razgovora u nedogled, lančani niz organizacije teče i nije prekinut.

Dogadjaj u realnosti Zlograda.

Inače ja sam u Zlogradu večiti student… i tako ja u čitaonici, pred ispit obnavljam gradivo 🙂 he. Trebalo mi jedno pitanje koje nisam imala u skripti. Posto je tu i biblioteka, idem logikom, da uzmem knjigu na 15 minuta, da pogledam pitanje i vratim. To i učinih.

Kuc, kuc… ništa. Malo jaci KUC KUC… NIšTA. Ok, udjem ja bez poziva. Tamo student traži knjigu, ali ima problem, ne zna kako mu se zove profesor… da, moguće. I tako ona njemu pomaže da se doseti… ja čekam. Dosetili se oni, ali više nema njegove knjige.

Eto i mene. Zatražim ja knjigu i naglasim da ću je odmah vratiti. Pitanje – „Da li ste član biblioteke?“ „He, bila davno, ja sam reaktivirani student.“ „Moramo da vas učlanimo, takvi su propisi!“ OK, sto se mora nije teško. Podaci… Mali zastoj oko poštanskog broja i broja telefona… malo mi je komplikovan broj :):):) i dok se gospa rasplela sa brojevima, ja tražila pitanje… „Imate dve nedelje da vratite knjigu, danas je…Ok, ja ću samo 15 minuta i vraćam.“

I postadoh član biblioteke, Radovan III je ponosan na mene 🙂

Uzela sam knjigu, pročitala pitanje i posle 15 minuta ponovo kuc,kuc- ovaj put znam za jadac i odmah udjem. „Samo da vratim knjigu“, rekoh. Ona me pogleda začudjena-Vi odmah vraćate? Da, pa rekla sam Vam, samo na 15 minuta.

Za ovakve i slične stvari, kažem sebi, ko zna zašto je to dobro. Ali HITNO organizaciju poslovanja u ovom smeru TREBA DOVESTI NA NORMALAN NIVO, inače, ko zna zašto  sve ovo u Zlogradu može biti loše. Menadzeri, zasucite vaše intelektualne rukave i pozabavite se realnošću koja vas okružuje, da biste ostvarili vašu viziju koju zamišljate.