Snovi na javi

Sanjamo dok spavamo, sanjamo dok smo budni. Sanjamo u boji, crno belo, zvučno i bezvučno. Čula sam od par mojih prijatelja da uopšte ne sanjaju, to mi i nije baš najasnije.

Sanjalica u meni prede vunu, vrti svoje vreteno, razna tkanja mi podari. Roditelji su odlučili da imaju samo mene, jedinče. Moj svet je bio šaren i ispunjen ljubavima koje sam vremenom otkrila. Muzika i pisanje su mi bile sestre, ples moj dragi brat. Kada nisam sa njima, bila sam u kutku svoje sobe, koja je često menjala svoju fizionomiju 🙂 i sanjala.

Sanjala sam o martinkama, biciklu, lepom osmehu, dalekim mestima, putovanjima, životnim uzbuđenjima, moru, psihologiji, masaži, vožnji automobilom, drugoj polovini, majčinstvu, isceljenju… Jednoga dana, počeli su se ostvarivati. Kako sam odrastala, tako su dolazili novi snovi.

Relativno skoro sam shavtila da neko vreme živim svoje snove. Zapravo svesno sam to znala, ali moj duhovni deo nije to dokučio. Klupko se počelo odmotavati, nekako je jasnije i jednostavnije.

Ovo je Sanotička bašta. Mesto na kom se može zastati i posmatrati, sanjati i odsanjati. Moje mesto gde se snovi pretvaraju u stvarnost.

Potrebno je da verujete da vi to možete i niko vam snove ne može oduzeti. Evo, uzmite slobodno. Bez zahvaljivanja, niti bilo kakve obaveze, uzmite malo vere, pokrenite svoje tkanje, tkanje snova na javi, tkanje života kakav vi želite živeti.

Moje tkanje sanjalica u meni i dalje tka, verujem u čuda i dalje :), verujem da se snovi ostvaruju.

Za dvadeset godina, bićete više razočarani stvarima koje niste učinili nego stvarima koje jeste. Zato isplovite iz sigurne luke. Istražujte. Sanjajte. Otkrijte. Mark Tven