Laž je krunisala poverenje. Obukla mu najdivniji plašt i reče mu: „Veruj mi. Tron je tvoj.“ Poverenje uplašeno i nesigurno posmatra plašt na sebi, dodiruje krunu na svojoj glavi i pita se:“ U šta to trebam verovati, a drugi mi kažu?“
Osećaja imam, tek toliko da se izdignem iznad bola. Ljubavi, tek kada spoznam, a razuma, toliko da se sa osećajima i ljubavi izrazgovaram. „Ko si ti? Zašto mi ne dopustiš slobodnu volju? Bi mi dobro i bez krune, i bez plašta, i bez trona. Bi mi dobro da sam rasuđujem i procenjujem.
Draga moja, kakvog god oblika bila, ne muči me više, skini sa mene sve ove djakonije, podji svojim putem u miru i spokojstvu. Pusti me da podjem i ja putem istine, jedino tako mogu postojati.“
Laž utihnu, poče izgovore tražiti, smeškati, zamuckivati u ćoskove gledati, u prećutnu se pretvori, klimnu glavom i ode.
Poverenje osta u mislima, u razgovoru osećaja i ljubavi, osmehnu se i podje putem svojim.
