Kako lagano osuđujemo, kategorizujemo, zaključujemo… Kako teško to isto činimo prema sebi samima.
Pobeći od neurotičnih ljudi, od neurotične sebe. Čujem nešto u stilu: – aksiozna si, imaš nešto nerešeno u sebi kada te to nervira… Dobronamerne emocije sa pogledom zazira.
Pogled koji se plaši svega onoga laganog u ogledalu pogleda moje iscrpljenosti.
…
Nepoznanica, neizvesnost, neznanje… ove reči su tako iritirajuće. Odgovoriti na ovakav način prosto je tupo, a čovek nije spreman da prihvati odgovor koji počinje sa NE.
Vreme prolazi, svako NE novi ubod u venu koja se teško nalazi pod prstima stranca. Svako NE, gubljenje vremena, gomilanje išaranih papira mog fizičkog sistema.
Živci NE postaju deblji, tanje se, a želim živeti. Volim život bez neuroze i svega što počinje sa NE. Zato Univerzumu pošalji odgovor ljudma, da „NE“ prestane.
…
Neurotičnost me sustiže, osećam. Postajem dzangrizava žena u svetu plastike i naučnih dostignuća. Zastanem, udah-izdah, tuširanje… Kažem, sutra je novi dan. I tako od sutra do sutra…
Jednostavno je. Istrajati u jednostavnosti „ne znam“, „nisam u toku“, „mm-aha“ i čuveno „ne sećam se, kada je to bilo?“
